Општинске новине

2

Дим. Ј. Стојановић

Рад Друштва за заштиту сиротиње и сузбиЈање просЈачења у Београду

I Друштво за помагање сиротиње и сузбијање просјачења зна данас цео Београд. Зна га цео Београд у правом смислу те речи. За њега се зна и ван Београда, широм Југославије; а упознали су га и многи странци, заинтересовани фактом да у Београду више не виде просјаке. Основано као једна београдска социјалнохумана институција, са задатком да поведе акцију ради уклањања једног друштвеног зла, Друштво је, може се рећи, одмах, чим је отпочело свој рад, успело да скрене на себе пажњу грађанства и свих оних фактора, који су се требали заинтересовати његовим радом. Прихваћено доста добро од стране грађанства и нарочито, свесрдно помогнуто од Општине, Управе града и Министарства социјалне политике и народног здравља, Друштво је отпочело и развијало свој хумани рад на корист оне најбедније сиротиње, доприносећи у исто време угледу Београда, јер је сад Београд, по тврђењу многих меродавних личности, један од ретких градова и европских престоница, у коме не постоји јавна улична прошња. И управи Друштва и члановима и пријатељима његовим таква оцена чини част. Како се дошло до тога успеха држимо да ће интересовати комунално-социјалне раднике у Београду, као и меродавне факторе у већим југословенским градовима, стога ћемо на овоме месту, у часопису Београда, изнети у најкраћим потезима рад и успех Друштва за две минуле године. II Кад се појавила мисао за оснивање Друштва Београд је био прекриљен просјацима. Просјаци су били посели све прометније улице и сва истакнутија места. Цркве, гробље и пијаце били су за просјаке златни мајдани, а субота је био дан њихове бербе. Било их је кљастих и слепих, старих и изнемоглих, деце свих узраста, Цигана, разних ленчуга и пијаница, па и окорелих разбојника. Било је сиромаха, али је било и имућних људи, који су прошњом стицали

имања, или га прошњом одржавали и умножавали. Апсолутна већина просјака нису били Београђани. Они су долазили у Београд са свих страна Југославије, јер им, с једне стране, у Београду нико није сметао у томе начину прибављања средстава за живот, а с друге стране, Београђани су одувек дарежљиве руке и деле милостињу без велике формалности. Стога је Београд за просјаке био прави Елдорадо, а за странце је због тога претстављао град беде и невоље и врло слабо развијеног осећања социјалне солидарности. Просјаштво је социјална болест. Јер у просјаке иду они који су онемоћали за зараду, а друштвена им заједница није ничим обезбедила егзистенцију за такав случај, те су бачени на милост и немилост околине; затим они који хоће олако, без напора да живе: разне ленчуге, пијанице, уопште људи паразити, који су бацили образ под ноге и скинули са себе људско достојанство. Београђани као публика немају ни времена, ни могућности да проверавају ко од тих просјака заслужује милостињу, а ко не, нити имају времена да размишљају о томе како је дошло до тога, да поједини несрећници пружају руку и чекају милостињу, него, у хитњи за послом, а под моралним притиском пружене руке, осакаћених делова тела, ваде динар, дају и иду даље, грозећи се слике, или сажаљевајући. Код просјачења није у питању само издатак и лична непријатност, него су у питању углед Београда као престонице и социјална свест и хуманост београдских грађана. И једно и друго захтева социјалну солидарност и хуманији и рационалнији начин издржавања немоћних за зараду, а и уништење паразитизма, упућујући способне на самосталну зараду. То је изазвало извесан број београдских грађана, да се позабаве питањем просјачења. Они су том приликом дошли до закључка, да би најрационалнији лек био оснивање једне организације, која би склањала просјаке с улице и онима немоћним обезбедила, путем хуманитарне акције, пристојну егзистенцију, а друге, способне, упутила на самосталан рад. Тако је дошло до идеје о оснивању Друштва за сузбијање просјачења.