Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 751

ништа у новине не ставља што би било као сопствена примедба самог нашег новинара о политици и по|ступку страних држава, а особито да се не поткраду у новинама нашим речи слободномислене; 2) Да ништа такво у наше новине не уђе, што би било противно страним државама, јер ја нећу да се и један страни кабинет, и једно страно лице од наше стране увређено нађе; 3) Уопште пак, да се у наше новине ништа друго о страним државама не меће, сем толико, колико у страним новинама пише, више ни речи; 4) Да 1се ни оно унутра не ставља, што би нашој политици у чему год најмањем противно било. Ако би се ипак нешто у „Србским Новинама" противу мојих примедаба појавило, то ћете ви као Цензор, а не новинар, одговорни бити." Давидовић је одговорио Кнезу писмом у коме се извињава за своју грешку, што није метнуо да је онај напис преведен из „Прајских државних новина", што је одмах у идућем броју „Србских Новина" објавио. Инцидент се тако лепо загладио, не умањивши ништа Кнежеву наклоност према Давидовићу. Исте године, 8 јуна, Кнез је поставио Давидовића за Мини(стра спољних послова, а доцније уједно и за Министра просвете, док је и даље остао уредник „Србских Новина." Давидовић је тако постао први орпски Министар спољних послова после Другог устанка. Први српски Министар спољних послова у Првом српском устанку био је Миленко Стојковић, постављен .1811 год. Но, новинарство се опет ускоро, шејст месеци доцније, осветило Димитрију Давидовићу. У броју 49 „Србских Новина", Давидовић је изнео следеће о болести Кнежевића Милана: „Господар Милан пао је од назеба тако брзо и страшно у врућицу, да никакав лек не може да дејствује пробитачно; природа му се тако упорном показује, да ни за четири дана употребљављања свих 1сретстава, нису ни најмањи обрт у болести, а камоли какво поправљање извела; врућина је освојила светлог болесника тако силно.... да је у непрестаном заносу, и да и дању и ноћу једнако бунца.... Господар Милан, повративши се мало, замолио је Светлога Кнеза и Оца свог, да пише Суду Народном Србском, да Му сви опростимо, и Суд и Народ и сви...." Ово је страховито дејствовало на Кнеза Милоша, и одмах је упутио Давидовићу следеће поражавајуће писмо: „Ја заиста не знам, шта ви каткад радите, као да и не мислите шта чините,

тако каткад понешто учините. Ко је вама казао, да су сина мог Милана стегли крајници? Откуд ви имате извештај, да је он мене молио да ја пишем Суду Народном, да му сви опро1сте, и Суд и Народ и сви? Ко вам је то казао, да сам ја одобрио Суду Народном, да се сви апсеници у Држави нашој моле Богу за оздрављење сина мога?... Какве су то само измишљотине? А каква је то мисао, да дете тражи опроштење од Народа?.... А особито, кад истина није. Ја сам вама једанпут казао, да ви добро пазите шта ћете у новине (стављати и да ништа унутра не мећете, осем истине. А кад ви тако чините, а оно нећу да ви више будете уредник новина, нити да ви више што у новине пишете, већ отсада нека их пише Лаза Теодоровић. Ја сам мислио, да је од свих наших учених овде најлуђи Зорић (учитељ Кнежевих синова), што иде по овоме снегу по чаршији те пуца све једнако из пушке и лови врапце, и баш сам мислио, да нема никога луђег од њега; а ви, право да вам кажем, још сте од њега луђи." Истога дана Кнез је упутио писмо и Министру правде Лази Теодоровићу, којим га поставља за уредника „Србских Новина". У томе писму Кнез вели: „Ви сте од мене наименовани Цензор „Новина Србских", и ја мислим да би требало, да ви те новине цензурирате како ваља. Ако уредник њин пише у њима којекакве измишљотине,.... зашто ви то да не видите, и да му не избришете такве измишљотине." Давидовић, дубоко поражен Кнежевим писмом, написао је Кнезу одговор, у коме објашњава своју добронамерност приликом доношења вести о болести Кнежевића Милана и моли га за извињење. Ово писмо је Кнеза дирнуло и заиста Је Давидовићу опростио и поставио га опет, концем истога месеца децембра, за уредника „Србских Новина." У своме писму Давидовићу, Кнез вели између осталога: ,,....Ви сте човек сасвим зрео, а учени сте: ал' послушајте једну и од неученог... Не будите тако брзи. И младом човеку лепа је и неопходно нужна промишљено1ст, а камо ли човеку зрелом... Ми смо Држава нова, још неуређена, слаба; па о нама слабо што и треба писати.... као и други паметни новинари што о својој држави врло мало пишу..." Други део писма открива нам једновремено врло добро срце Димитрија Давидовића. Волео је кафане и весело друштво, а исто тако био је спреман да свакоме у неприлици и невољи помогне.