Општинске новине

Стр. 772

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

кла да одобрење за подизање раније цркве није законито, већ да подизање те цркве почива на једној обмани. Истакла је да се раније д-р Иван Зоре обратио Грађевинском одбору молбом да на свом имању у Поенкареовој улици бр. 23 постојећу гаражу преправп у салу, о чему му је Управа града под бр. 3558 од 28 децембра 1930, на основу мишљења Грађевинског одбора, издала одобрење. Међутим, да се сада за подизање цркве на том истом имању појављује као сопственик по тапији бр. 85493 од 20 новембра 1930 год.. Бискупски ординаријат. Што значи да д-р Иван Зоре у времену када је тражио првобитну дозволу и није био сопственик имања. По овој тужби Београдске општине Државни савет, и ако решење Министра грађевина, чију је законитост, у смислу одредаба чл. 15, 18 и 23 Закона о Државном савету, по нзјављеној тужби имао да цени, уопште није расправљао питање дозволе за подизање цркве, већ само одобрење пројекта те грађевине, упустио се у оцену навода тужбе о законитости издавања грађевинске дозволе за подизање ове цркве и тужбу Београдске општине одбацио као неумесну. Ценећи наводе ове тужбе, Државни савет је нашао да подизање цркве која је у питању, није противно регулационом плану. И ако тај план (§4 т. 9 Грађевинског закона). одређује места за 1 'авне грађевине, то значи само толико, да се на таквим местима не могу зидати друге граћевине, а не да се такве грађевине не могу дизати и на доугим местима. У ком смислу да глдсе и Оптпта упутства (т. 1'4) за изрдду Уредбе о извоћењу регулационог плана. А како v до^гом погледу тужба не утврђује да 1 *е пол^зање ове граћевине противно одредбама Граћевинског закона које су једино одлучне за ово питање, то је нашао да се тужба не може уважити већ је исту на основу ал. 34 Закона о /Тожавном савету опбаиио сво»ом пресудом бр. 12495'33 од 3 маја 1933 године. На овај начин окончан 1 *е спор око подизањл кртоличке пркве V св0101" пово1 (ћази. Када 1 *е добила ову поесуду Државног савета. Ошптина беогоадска, одн. њен Граћеринг-ки одбоп. стао је на глелиште, да 1е том по°с^дом оконч^но само питдње одобоења поот^кта за подизање ове нок^е и да сад наст^па њена наллежност по 5 85 Го^ћевинског закона да по полнето1* молби Бискупског ординаоијата донесе сво1 'у повостепену одлуку о томе да ли ће излати граћевинску дозволу за подизање исте нокве или не. Пошто се постдвио на ово гдрдитттте. Годћечински олбоо донео 1 'е одлуку Г.О.Бо . 2581 од 28 1 *ула 1933 год.. котом 1*е Оолинаритату ускоатио издавање тоажене гочћевинске дозволе. Овакву сво1 'у одлуку Гоаћевински одбоо 1 *е мотивисао тиме што 1 *е повобитна дозвола о преправци гараже у салу а не богомољу дата д-р

Ивану Зоре као сопственику имања у Поенкареовој улици бр. 23 а не Надбискупском ординаријату који се као сопственик тог имања по.јављује тек својом молбом заведеном код Грађевинског одбора под Г.О.Бр. 7199, заведеним 22 септембра 1932 год., што значи да се према томе не може тврдити, да на том имању постоји уредно подигнута богомоља која би се сад имала само преправити. А када ствар тако стоји, то се при издавању тражене грађевинске дозволе имају применити законски прописи који важе за подизање богомоља као и Правилник о удаљености грађевина од 16 јануара 1933. По чл. 18 тог Правилника пак цркве и друге верске богомоље треба да су довољно удаљене од других грађевина, да се око њих може створити потребан трг или слободан простор за скупљање народа и за вршење верских процесија. Међутим, имање у Поенкареовој ул. бр. 23 не испуњава услове из овог прописа, јер нема педља слободног простора око будуће зграде, а у близини је јавних локала, те се с тога ни тражена грађевинска дозвола не може издати. Противу овакве одлуке Грађевинског одбора Надбискупски ординаријат поднео је жалбу Министарству грађевина. У овој својој жалби Надбискупски ординаријат је пре свега изјавио да је питање издавања грађевинске дозволе за подизање ове цркве расправљено већ раније — решење Министра грађевина бр. 30424/32 и извршна пресуда Државног савета бр. 12495/33, после чега је Општина била само дужна да изда тражену дозволу. Поред тога истакао је: да се Црква за коју се тражи грађевинска дозвола има посматрати као засебна грађевина а не као саставни део раније подигнуте сале (привремене богомоље) на том имању; да се пројектована црква не налази у близини јавних локала већ је смештена дубоко у башти и да има слободног простора око пројектоване цркве, јер је између простора цркве и Поенкареове улице предвиђен слободан простор од приближно 150 кв. м. а између противне стране цркве и улице Милетине слободан простор од приближно 500 м 2 . Министарство грађевина уважило је ову жалбу Надбискупског ординаријата и решењем бр. 20860 од 26 августа 1933 год. поништило наведено решење Грађевинског одбора Београдске општине, с тим да Општина изда ново решење по питању издавања грађевинске дозволе Надбискупском ординаријату у овој ствари. При томе је Министарство стало на гледиште да и ако издграње грађевинске дозволе из § 85 Грађан. закона претставља радњу различиту од оне о одобрењу пројекта из § 87 истог закона ипак су ове две процесуалне радње — саставни део јединственог поступка за одобрење подизања гра-