Општинске новине

Стр. 774

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

грађевина овом пресудом Државног савета одбачена то је решење постало извршно а по истом решењу Општина је дужна да донесе нову одлуку у ствари издавања грађевинске дозволе по овом предмету, не упуштајући се том приликом у оцену питања, окончаних ранијим извршним решењем Министарства грађевина Бр. 30424/32 и водећи рачуна о осталим примедбама наведеним у решењу Министра грађевина Бр. 20860/33." Да ли је на овај начин спор и правилно расправљен? У чл. 84 Грађевинског закона предвиђено је, да ни једно ново грађење у смислу овог закона не може отпочети без грађевинске дозволе. Ову дозволу према § 85 Грађевинског закона издаје општина. У истом законском попису предвиђено је, да се уз молбу за добијање дозволе поред осталих прилога мора приложити и план (пројект) грађевине у три примерка. Овај план, односно пројекат мора бити претходно одобрен од надлежних власти. За приватне грађевине пројект прегледа и одобрава општина по саслушању грађевинског одбора (§ 87/1). За богомоље пак пројекте прегледа и одобрава Министар грађевина у споразуму са Министром правде. Како су, према изложеноме о овнм двема процесним радњама — одобрењу пројекта и давању грађевинске дозволе — у овом случају биле надлежне две различите а не једна иста власт, то је у смислу § 30 Закона о управном поступку етранка — Надбискупски ординаријат — о сваком овом захтеву требала да поднесе засебан поднесак. Пошто се, према § 83 (2) уз молбу за издавање дозволе мора приложити и пројект грађевине, то значи, да процесна радња из § 87 о одобењу пројекта претходи поступку о издавању грађевинске дозволе. Према томе, у овом случају странка је била дужна да претходно поднесе засебни поднесак за одобрење пројетка Министру грађевина који је о овоме, по § 87 Грађевинског закона, имао да донесе одлуку у споразуму са Министром правде. Тек после одлуке о одобреном пројекту странка је, уз испуњавање осталих услова, могла да се обрати Општини за издавање грађевинске дозволе по § 85 Грађевинског закона. Надбискупски ординаријат као странка у овом спору, није овако поступио, веђ је поднесак о тражењу грађевинске дозволе поднела Општини без одобреног пројекта за зидање цркве. Када је добила овакав поднесак, Општина је, у смислу §§ 29, 30 и 72 Закона У. П. требала странку да упути на подношење засебног поднеска о одобрењу пројекта код Министарства грађевина, а да са доношењем одлуке о питању издавања грађевинске дозволе застане, док о томе претходном (прејудицијалном) питању — одобрењу пројекта — надлежна власт не донесе своју одлуку. Општина није тако поступила, већ је предмет претходно

доставила Министру грађевина ради прегледа и одобрења пројекта, као што дословно стоји у решењу Министарства грађевина број 30424ј32. Истина у акту којим је спровела овај пројект, Општина је истакла и приговоре који се не односе на пројект, веђ на издавање грађевинске дозволе али је Министарство у своме поменутом решењу М.Г.Бр. 30424 донело одлуку искључиво о одобрењу пројекта, а не, као што се у доцнијем решењу Министарства грађевина бр. 20860/33, наводи, да је Министарство тим првим решењем „одобрило подизање и преправку зграде — како је Надбискупски ординаријат тражио." Овакво решење Министра грађевина, којим се само одобрава пројект, било је предмет расматрања пред Државним саветом по тужби Београдске општине. Ту тужбу Државни савет је својом пресудом бр. 12495/33 на основу чл. 34 Закона о Државном савету и управним судовима одбацио као неумесну. По овом пропису пресудом се тужба одбацује или уважава. У овом другом случају управни акт — решење —, противу кога је тужба управљена, се поништава. Што значи, да се у случају кад се тужба одбацује управни акт оснажава. Како је према томе, пресудом Државног савета оснажено решење М.Г.Бр. 30424 ко.јим се само одсбрава пројект грађевине, то се имало сматрати да је овај спор само у том делу поетојао гез тсУса1а, јер је то питање само и било предмет спора. Ово без обзира што се у разлозима за одбачај тужбе третирало и питање места за подизање ове грађевине, које питање спада у ред питања која се имају расправити при доношењу одлуке о издавању дозволе за грађење а не и одобравање пројекта. Да је ово гледиште исправно види се и из доцније пресуде Државног савета бр. 31443/33 којом пресудом Државни савет није одбацио тужбу Општине у овој ствари на основу тач. 5 чл. 24 Закона о Државном савету као недопуштену по оснвоу гез тсћса!а, већ се упустио у расправу спора, и ако се позвао и на ову ранију пресуду, и спор мериторно расправио на основу чл. 34 Закона о Државном савету и управним судовима. Што се тиче пак разлога саме пресуде, нама не изгледа довољно убедљиво гледиште Државног савета изражено у овој пресуди: да; ако су у регулационом плану (§ 4 т. 9 грађ. закона) означена места где се имају подизати јавне грађевине, да то значи само забрану да се на тим местима подижу друге грађевине, а не значи, да се баш јавне грађевине (цркве) морају подизати само на тим местима, а не и другим. Јер ако се јавне грађевине могу подизати и на другим местима а не само на одређеним местима, а на тим местима се не могу подизати никакве друге грађевине сем јавних, онда зашто се одређују таква места регулационим планом.