Општинске новине

Стр. 314

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

у овоме раду, морамо рачунати са реалним материалним чињеницама, које нас упућују да је друштво, односно држава као његов претставник и главни чинилац дужна, и да је њен животни интерес да заштићује и помаже децу. Тако је постало дечје право — право детета да буде рођено од здравих родитеља, да га његова мати доји и гаји и право да добије васпитање и спрему за живот. На темељу тога права детета донесена је и позната међународна Женевска декларација и дечја повеља којима се проглашавају захтеви за дечји бољитак и напредак. Али све ове племените и правичне изјаве остају само лепе, али за сад још далеко од свога остварења жеље добронамерних људи и жена, и биће све дотле док год ти захтеви не постану закони који се дословно морају испуњавати, док год се не уклоне узроци због којих постаје дечја као и општа социална беда и неправде које стварају и дечју беду. Рекли смо, да је држави не само дужност, већ и велики интерес, да се стара и заштићује свој подмладак, ако уопште хоће и зна да води рачуна и о свом живом материалу, који је несумњиво прави извор снаге и једина гаранција за опстанак и напредак једне нације. Свако дете које болује и умире пре него што постане привредни члан друштва, пре него што се може одужити за све оно што је за њега учињено, претставља чист губитак и пада на терет у првом реду својој породици а затим целом друштву и држави. Наравна ствар да једна здрава и разумна социална политика мора водити рачуна о томе, да таквих губитака мора бити што мање. Ти огромни материални губитци, ко.ји износе на милијарде годишње, могу се избећи, али опет по цену извесних, сразмерно много мањих материалних жртава. Друштво као и државе, изгледа да ово још не увиђају, и због тога, као и сваки нерационалан економ, ускраћују помоћ и материјална сретства, другим речима не улажу у свој живи материјал — у обнову живља, зато им се те привидне уштеде страховито свете и излажу их опромним губитцима. По једном приближном рачуну, услед велике смртности деце, која је два и више пута већа код нас него код других напредних народа, губимо годишње око 50.000 деце, то је половина целокупног годишњег прираштаја. Кад се деси неки несрећан случај, кад страда само неколико лица, узбуни се цела јавност и дуго се о томе пише и говори, а ми сасвим равнодушно пролазимо поред десетина хиљада жртава нашег немара, незнања, заблуда и грешака несвесних, а често и свесних. И није чудо, што се поставља питање: да ли не би било боље да се те десетине хиљада деце уопште и не роде, другим речима да се спречи не само њихово зачеће, већ и њихов долазак на свет, ако ће

се од њих правити мали мученици, ако ће се на њих и њихово лечење и узалудно подизање трошити драгоцено време, материно здравље упропашћавати и трошити силна материјална сретства. Код оваквог стања ствари: несхватљивост осуства сваке социалне свести, неразумевања и погрешне социалне рачунице, поред страховитих тешкоћа у отклањању првобитних узрока не само дечје, већ целокупне људске беде доиста је тешко замислити пуну социалну заштиту детета а још мање њено извођење и остварење. Па ипак, мора се радити, мора се бар и најмањи део дечје беде ублажавати. Учињен је при свем том један корак унапред, помоћ и заштита детета не сматра се више само као дело милосрђа добрих људи, већ се сматра као социална дужност, увиђа се да је дечја невоља само део опште људске невоље, увиђа се да се она радикално да лечити само отклањањем најдубљих узрока, стварањем других, правичнијих и здравијих услова у људском друштву. Приватна иницијатива која је предходила многим друштвеним установама и уређењима, и у питању дечје заштите, нарочито социалне заштите, има своју врло важну улогу социалног просвећивања, буђења социалне свести и соцмалног васпитања широких народних маса. Ниједно друштвено питање не поставља се док год се не осети прека потреба за његово решавање. Несумњиво је, да постоји деч.ја беда, и то не само сирочади, напуштене, заостале и болесне деце, већ и огромног броја деце коју, ма да су и материјално обезбеђена, и имају родитеље, на други начин ипак треба заштићавати. Према тим разноврсним потребама и опасностима, којима су деца изложена, разликујемо и више врста социалне дечје заштите и делимо их на: Превентивну заштпту деце у коју долазе све мере предохране, да се спречи зачеће и рађање болесне и наследно оптерећене деце, затим и све оне мере које би се предузимале да се спречи ширење заразних и других болести. Свакако да у те мере предохране долази добра исхрана и нега деце, мера која је скопчана са највећим тешкоћама и у приликама којима данас живимо, неостварљива, иако се уништава.ју огромни стокови хране, просипају читаве реке млека и спаљују читаве милионске жетве! Поред здравствене заштите деце постоји врло важна правна заштита деце, која би нарочито имала да се бави заштитом деце на раду. Наравна ствар, да су само деца сиромашних родитеља или деца без родитеља принуђена да и пре времена раде те још и данас