Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 323

требне су, опет понављамо, физички и морално здраве генерације. А те се подижу само тако ако сву дуговану пажњу дамо и обратимо нашој деци као будућим грађанима. Негда, у ери раиог Хришћанства, почело се с оплемењивањем људских нарави. Главни морални принцип Христове науке: Љубав према ближњем, почео је улазити у морал. Исус је као и сваки моралиста ценио значај деце и потомства па је зато и призивао, прихватао и звао децу да му приступе. Хуманост је постепено улазила у хришћански морал. Самилост је била проповедана пре 19 векова а да се ни у епоси највећих верских пожртвовања не може наћи друкчије него у траговима. Хуманост је постојала па постоји и сада у нехришћанским, источним културама, њени су видови зависни од религиозних догми, племенских, регионалних и класних обичаја и традиција итд. Али хришћанству је доиста дуго и дуго требало, да Христову хуманост, љубав према ближњем и према деци, т.ј. према себи самом у даљем току односа, подеси према стању цивилизације дотичне епохе. Најзад се ова најлепша хришћанска врлина, под утицајем материјалистичких схватања, последњих деценија прошлог века прилагођава „духу времена". Она није више искључиви атрибут племенитих срдаца, мање или више трајна или случајна болећивост и саосећајност обичних, потиштених или ганутљивост моћних и богатих. Она постаје општа дужност друштвене заједнице! Да! Љубав према ближњем није више један више или мање пролазан афект који се појављује у извесном тренутку под нарочитим околностима и траје краће или дуже. Реалмији вид узима ова врлина кад постаје ■ дужност она се појављује као тежња за обвезним збрињавањем и помагањем слабих и потребитих. Њено право име је социјално старање, њена је крајња сврха социјална правда. То је крајњи беочуг у кружном ланцу коју чини хуманост у свом развићу кроз векове и саставља са светом, примитивном основицом Христова учења о љубави према ближњем са хуманошћу нашег времена, у виду социјалног старања. А један значајан део тог кружног ланца које је сковала данашњица то је старање о деци, о подмлатку, о нараштају. Покрет који је још пре три деценије био у повоју, узео је сад маха широм целог културног света. Детету почиње да се обраћа пажња као наследном носиоцу националних обележја, детету се, као будућем грађанину, признаје право на нормалан физички и душевни одгој. Принципе и правила за нормалан, савремен, хигијенски одгој деце и младежи дала је пуерикултура и еугеника а социјални радници и филантропи, удружени првобит-но у

појединим покретима за збрињавање напуштене деце, сирочади, ванбрачне и дефектне деце дали су потстрека за преузимање обвеза старања о тој деци организованом друштву. Тако је дошло до тога да држава и самоуправа (нарочито градске) приме на себе сву законску и социјалну заштиту а и један део моралне и здравствене заштите деце и младежи. Приватној иницијативи је при том ипак остављено широко поље рада и сарађивања и са државом и са градским

Градска деца у сеоским колонијама

самоуправама. Тако се од чувене Женевске декларације о правима детета, потекле из чисте филантропије и хуманости, пред призором ратом разрушених огњишта, када су деца без родитеља, без склонишга пропадала у моралној и физичкој беди. Порагно стање духова, наетало услед економских и политичких поремећаја, које је рат оставио за собом, наметнуло је обвезе држави односно општини и друштву да се стара о економски слабима и незаштићенима. Велики губитци у људству као и мањак у новорођенима истакли су на прво место националну потребу да се тај мањак попуни. Осим тога новостворене границе европских држава захтевала су сливање, стапање и кристализо-

3