Општинске новине

11*

ВЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 389

Пре опела радио репортер објавио је почетак свечаности, па је музика интонирала „на молитву" и опело је отпочело. Говор Њ. Св. Патријарха После завршеног опела Њ. Св. Патријарх одржао је следећи говор: — Земља на којој стојимо данас јесте света земља, земља града Београда, града мученичког, који је кроз све векове свога постојања трпео велике муке и невоље, да би оправдао ону мисију, коју му је Господ Бог доделио. И онда када нас није било, и у оном преисториском времену, овде су људи живели, основавши овај град. Од тада па све до данас, овај град није мировао, јер положај на коме је чинио га је привлачним. Овде је велика крв у току векова проливена, како преисториског времена тако и доцније за време владавине моћне Римске империје и Византиске царевине. Али никада од како се зна није овај град тако пострадао и тако заливен крвљу као 1914 и 1915 године, када се на овом месту у љутом бојном окршају решавала судбина херојског, маленог а у истини великог српског племна и Краљевине Србије, као и великог српства потлаченог и васколиког словенства поробљеног. Тада је била силна борба. Страх и трепет на земљи и у ваздуху, силна тутњава од које се небо проламало овладали су тада овим белим градом. Но благодарећи Божијем благослову, победила је и тада велика идеологија изражавана кроз векове: гинути часно за своју веру, за своју отаџбину, за своју рођену груду и за свог љубљеног Краља. (Поклици: „Живео Краљ", „Живео Краљ")... ...То су били врло трагични и болни догађаји. Није наша реч моћна да то изрази, нити има кога песника у свету, који би то могао описати, те трагичне моменте, којима је био подрвргнут српски народ за време оне неравне борбе са вековним непријатељем, борбе не противу српског народа, него противу правде, противу слободе. Падали су овде људи као снопље, падали јунаци без крика, борилА се до последњег даха. Окупили се тада беху у крилу овог поносног града браћа са свих страна. Брат брату пружао је руку. Придружише се и они из Сремског добровољачког одреда и борци са осталих југословенских страна, да у последњем тренутку манифестују ону вековну идеологију српског народа, хрватског и словеначког, која је морала на крају крајева да победи и која је победила. Београд је био Пијемонт изградитељства и сабиратељства, као и наследник

вековних традиција и аманета не само српског, него васколиког југословенског народа. Београд никад ниЈе претендовао на неку хегемонију над осталим градовима: над Загребом, ни над Љубљаном, ни над царским Скопљем, ни над Цетињем, ни над Сарајевом, него је вршио увек ону мисију коју му је Господ Бог, кроз историју и векове доделио. Београд је био сабиратељски. Прикупљао је не само српски него и велики словенски род. У Београду су налазили уточишта сви они који су били потиштени под ропством турским или аустроугарским, или ма којим другим. Дична Шумадија, она мала Шумадија, онај дивни и племенити народ, који је био од вајкада на херојској нози у борби са вековним непријатељем, не за своје добро, јер то за њега лично није било потребно, него за све остале, за опште добро, у првом реду, разуме се, српско, а потом словенско, за ослобођење и уједињење урадио је много тај народ из Шумади је. Па и она деца са оних кршевитих брда Босне и Херцеговине, и Јужне класичне нам Србије и ВоЈводине, и свих других крајева, долазили су у Београд, без разлике вере и племена, и налазила уточишта у Београду, мајци свих градова југословенских и искреном граду љубави и братства. Београд никад ниЈе ни за један тренутак као ПиЈемонт српства и југословенства помишљао да потчини кога од своје браће, већ на против да их сложи у братству и љубавп и у заједничкој борби за изграђивањем вековне мисли и српског, и хрватског, п словеначког народа. У оним трагичним моментима робовања у Београд су долазили и велики бискуп ђаковачки Штросмајер, и покојни Стјепан Радић, и Рачки, и други велики синови хрватски, словеначки, и бугарски, а да и не говорим о српским. Долазили су они у Београд и упирали очи у њега. Када је покојни Стјепан Радић хтео да иде у Русију, нашу вековну покровитељицу, свраћао је у Београд и тражио од митрополита Михаила препоруку. И у Русију је ишао као носилац наше заједничке југословенске мисли. Није издва јао хрватство, српство и словенство. То вам је био Београд. То је Београд и данас у пуном смислу свога сјаја и величине, што је он потпуно кроз све векове и заслужио. Било је додељено, специјално српском народу, да овај град, у најтежим тренутцима 1915 године залије својом чистом родољубивом крвљу, крвљу сво јих синова, ко ји су падали, као што рекох, као снопље да данас ми живимо у њему, у нашем дивном и великом белом граду као престоници свеколике Југосла-