Општинске новине

Стр. 396

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ника, помогнутих четницима, жандармима, добровољцима и дечацима, ђацима, голоруким без муниције, са једва којом четничком бомбом око паса. То није била обична војска; то је била фаланга хероја! Са бајонетом у руци, са мало муниције, гладни, неиспавани, изранављени и измучени дано-ноћном борбом, али са јуначким срцем, решени од првог до последњег да само преко својих мртвих тела дозволе да се обесвети свето огњиште њиховог драгог Београда —■ они су, ето тако, исписали најпоносније дане наше народне историје!

Опет је настала борба прса у прса. На једног нашег борца долазило је десетине непријатељских војника. Проређена фаланга наших витезова бранила је и даље пожртвовано част Београда. Падали су са песмом на уснама, фанатизовани, решени унапред да положе своје животе на прагу свога светог града. Свака стопа тада изгубљеног земљишта заливена је крвљу и животима наших палих другова. На свакој подигнутој уличној барикади — а непријатељу су требала три пуна дана да освоји улицу по улицу, од Дунава до Славије —• расејане су гомиле најбоље

Потпретседник Београдске општине и нретседник Одбора за сахрану г. Доброслав Богдановић, говори у име Удружења бранидаца Београда

А тда се ипак бројно надмоћнији непријатељ искрцао на тле Београда, настала је једна дивља и избезумљена борба, борба прса у прса, клање до изнемоглости, крчење крвавог пута бајонетимакроз густе и збијене редове аустријских трупа. После двадесетчасовне надчовечанске борбе, крваво јутарње сунце на хоризонту зоре, 25 септембра 1915 године, обасјало је закрвављени Дунав пун лешева аустријских војника. Ћесарове трупе, и ако десетину пута многобројније, биле су још једном десетковане и одбијене, и добрим делом и подављене у таласима Дунава! Своје свето огњиште браниоци Београда нису дали да се оскрнави!... Али су онда дошла опет нова и све многобројнија аустријска појачања, читаве нове армаде свеже и одморне војске и гоњене у смрт аустријским митраљезима са монитора, који им овога пута нису дали да се побеђени и осрамоћени врате.

српске деце, иајбољих српских синова! И када је после три дана и три ноћи незапамћене људске кланице, освануо последњи крвави дан, аустркјске су трупе ушле у Београд пуст, порушен, запаљен. Његовим разривеним улицама посејанп су били мртви витезови, са поломљеним бајонетима и мржњом према освајачу у укоченим зеницама! Кости тих витезова, који су тако пожргвовано и са жаром највише националне љубави бранили част наше престопице, њену свету слободу, понос старог и непобедног Београда — ето, ту леже, ту пред нама, ископане из темеља Београда — а Београд, велпки Југословенски Београд, подигнут је цео на костима својих бранилаца! Као што се по Христовој параболи добра дела чине тајно, без позе и хвалисања, тако се и дужност према Отаџбини врши чз дубоког моралног осећања, без разметања, без геста, без користољубља. Оличење те велике истине, јесу ови не-