Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 439

ге из тих професија да траже упослење у * државној и самоуправној служби, а с друге стране онемогућава нова упослења у тим професијама. 3. Криза у приватним предузећима, која натерују опромну већину приватно упослених интелктуалних радника да се, исто тако, за упослење обраћају државним и самоуправним установама и, с друге стране, исто такву немопућност нових упослења у тим предузећима. 4. Ранија послератна велика потреба у државном и самоуправном особљу, услед које су многи без потребних квалификација заузел.и у државној и самоуправној служби места, која им по теоријској спреми не би припадала, а закони и уредбе су им обезбедили та места као стечено право службе. 5. Прилив жена у јавне службе. Хиперпродукција интелектуалаца, по нашем мишљењу, остала би у основи својој само крилатица и не би могла уопште да се узима у обзир при оцењивању узрока незапослености интелектуалних радника, што ће се (видети из даљег разлагањ^а и објашњења горњих тачака. 1. Штедња у буџетима Привредно-финансијске прилике приморале су Државу и самоуправе, нарочито градске, да кроз своје буџете спроведу принцип највеће штедње. Та штедња огледа се и у буџету персоналних расхода. И тако, у новим буџетима нова места се не предвиђају, а извесна већ постојећа и упражњена, ако нису неопходна, не попуњавају се. Шта то значи? Значи, да се нова упослења у државним и самоуправним службама могу добити оамо у случајевима кад се извесно место упразни и само ако је то место неопходно потребно. Да ли ће се место упразнити случајно (смрћу, пензионисањем или оставком лица које га већ заузима) или насилио (отпуштањем), то је у овом случају ирелевантно. Тако је с једне сгране постављена брана повећању персоналних расхода у томе правцу. Но, с друге стране, ми имамо аутоматско повећање персоналних расхода, у облику <повећања принадлежности лицима која су већ у служби и која, на основу закоиа, уредби или статута, стичу право на то (напредовања по степенима и групама). Држава и самоуправа нису приватна предузећа, него високе социалне установе, и њихово делање апоолутно мора да буде руковођено принципима социалне правде и социалЈних потреба. Не би било социалио кад би држава и самоуправа отпустила своје старије и боље плаћене чиновнике, зато што се други, са

истим квалификацијам и способностима, нуде за исти рад по јевтинијој цени. Али, социалва правичност би на сваки начин захтевала једно компромисно решење. Оправдано је да државни и самоуправни чиновник, који као почетник ступа у службу са заиста врло малим принадлежностима, у току даљег рада те принадлежности повећа. Али, није оправдано, у данашњим приликама живота и рада, да та повећања иду аутоматски, без икакве његове нарочите заслуге и нарочите способности. Поред минимума егзистенције, који је чак сувише минимиран за почетнике и ниже и средње чиновништво у државној и самоуправној служби, требало би исто тако максимирати границу стварних потреба код аутоматског стицања високих степена и група, а увести само одређне додатке на стварна виша звања, до којих ће појединци долазити или по својим способностима, или (што је неизбежно) по нахођењу и поверењу својих старешина, но с тим да и број тих звања буде максимиран према стварним потребама и да им додатци припадају само док та звања стварно заузимају. Данашњи Закон о чиновницима, на који се више мање ослањају и многи самоуправни статути, састављен је у приликама које нису одговарале данашњим (без обзира на промене после 6 јануара, база за напредовање и принадлежности остала је иста као и у ранијем закону). Аутоматским и загарангованим напредовањем чиновника до великих принадлежности хтело се привући што већи број способних снага у државну и самоуправну службу, јер су се најспособнији, услед малих почетничких принадлежности, посвећивали слободним професијама и приватним слулсбама. Данас је тај однос потпуно измењен и има велики број најспособнијих, који не само што желе и траже државну или самоуправну службу, него у њој виде своју једину егзистенцију. Дакле, појављује се неопходна потреба измене Закона о чиновницима, а са њим у вези и иерсоналних одредаба самоуправних статута, на основу данашњег стварног стања у ооциалном односу и у односу понуде и тражње упослења. 2. Криза у слободним професијама Криза у слободним професијама натерује многе да те профеоије напуштају, јер немају више мопућности егзистенције. И они су у данашњим приликама упућени да траже ,излаз у државним и самоуправним службама. Социални обзир захтева, да се овим лицима у оваквој ситуацији изађе у сусрет, у колико могућности дозвс/Љавају. Не треба при томе заборавиги, да се међу њима обич-