Општинске новине

Стр. 440

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

но налазе врло способни и да ће они, спупањем у јевне елужбе, унети ту и своју слоообност, и своје искуство, и своју навику за много већи и савеснији рад, него што се то обично у јавним службама улаже. Али, није једисти :излаз иити једина могућност у томе, да се свима који не могу да ешистирају у слободним професијама да место у државној или самоуправнОј служби. Биле би потребне и друге социалне мере, које би многима од њих створиле даљу могућност рада и у слобдним професијама. Да адвокатском сталежу уопште иде врло тешко, ван сваке је аумње. Ал.и, исто је тако тачно, да још увек има адвокатских канцеларија које, користећи се овим или оним околностима, раде одличио. Као помоћно особље у тим канцеларијама појављују се тако звани „адвокатски писари". То су редовно лица без квалификација, чији је главни посао не само да пред надлештвима, те у судским и полицијским ходницима врбују клијенте за своје принципале, него да свршавају многе стварно адвокатске посло>ве и интервенције по појединим јавним надлештвима у име адвокатске канцеларије код које су ангажовани. Против прве дужности ових лица, т. ј. врбовања клијената, принципиелно се не може изнети ништа. Али, против њиховог свршавања адвокатских послова у име адвокатских канцеларија свакако да треба одлучно устати. Ову појаву могла би да спречи принудна одредба, да свака адвокатска канцеларија која упосљава једног т.зв. ,,двокатског гшсара", мора да упосли и једног адвокатског приправника, т.ј. лице са иравн-ичким квалификацијама. С тим у вези требала би да буде и одредба, да се у јавним надлештвима, приликом свршавања адвокатских послова и интервенција, излази у сусрет само лицима која за то имају потребне исправе адвокатске ком-оре, без обзира коју адвокатску канцеларију заступају. Могло би се приговорити, да би то још више погодило већ иначе погођен адвокатски сталеж, јер би им се, плаћањем приправника, наметнуо нови терет. Но, адвоката који, услед слабог посла, ради већ сам, то не би погодило. А онај који плаћа „писара 7 ' имао би да га замени квалификованим лицем. Још би се можда могло приговорити, да би се тиме једно лице упослило, али би друго остало без посла. Међутим, т.зв. „адвокатском писару" остао би увек њетов први посао врбовања клијената, у чему би се, ако има за то способности, свакако одржао. У оваквим случајевима би било врло вероватно, да ће он.и београдски адвокати, којима још послови добро иду, имати могућиост да, осем приправника, запосле и друге своје колеге адвокате, који нису у могућнос г га да се самостално одрже. У иностранству

је врло чест случај, да у извесној већој адвокатској канцеларији раде више адвоката са одређеном платом, а таквих случајева имамо и у нашим новим крајевима, где,су такви адвокати, упослени код других адвоката, познати под називом адвокатских пристава. Стање самосталних инжињера у Београду изгледа исто толико тешко као и стање адвоката. Па ипак, и њима се може по^моћи као и адвокатима. Има још увек предузимачких предузећа која добро раде. Та предузећа употребљавају инжињере само за оно што је неизбежно, а то су махом повремене израде планова. Па и то, захваљујући беспослици, плаћају по багателној цени. Била би потребна одредба, да свако предузимачко предузеће мора запослити онолики број инжињера, колико одговара његовим пословима, као и то, да фабричка и индустријска предузећа морају имати инжињере унослене на свима пословима за које се тражи стручна техничка спрема. Тиме се не би одузела зарада другим нестручним или полустручпим лицима, јер би она заузела нижа и друга места, која њиховој спреми одговарају. И стање слободне лекарске професије је врло тешко. Али, ту постоје велика диференцирања и свакако највеће социалне неправилности од свих осталих слободних професија. Док један државни или самоуиравни чиновник правник или судија не може по закону да врши адвокатску праксу те да тиме конкурише адвокатима; док један државни или самоуправни чиновник инжињер врло тешко може да се бави и приватним инжињерским пословима, јер му зато недостаје времена, дотле један државни или самоуправни чиновник лекар то може да ради, и у већини случајева ради, одузимајући тако зараду својим колегама, који нису успели да добију државну или самоуправну службу, већ живе једино од приватне праксе. Ствар је доста деликатна. Јер, не може се, најзад, забранити пацијенту да има више поверења у једног чувеног професора медицинског факултета, у једног шефа или примаријуеа болничког одељења, него ли у једног приватног лекара, за чије име можда никада није чуо. Изгледа нам због тога, да би свака одредба о забранн приватне праксе лекарима државним и самоуправним била илузорна. Много би ефикаснија била одредба, да сваки лекар, државни или самоуправни чиновник, који држи и приватну праксу, мора да упосли бар по једног, или према обиму посла, више лекара асистената, који нису у јавним службама. 3. Приватни чиновници ■Нема сумње да је најтеже стање иптелектуалних радника у приватним службама. Велика већина је изгубила слунсбу. Док код сло-