Општинске новине

5

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 441

бодних професија настаје постепено осиромашење, постепено опадање прихода, услед чега се могућност егзистенц.ије смањује све више, дотле приватни чиновник, кад изгуби службу , остаје потпуно на улици, без икаквог обезбеђења за себе и за породицу. О овој околности како држава, тако и самоуправа, требају, при пријему у службу, да воде врло озбиљно рачуна. Не треба заборавити да статистике о самоубиствима због беде и беспослице, како у иностранству, тако и код нас у Београду, бележе највећи проценат баш приватних чиновника, који су остали без посла. Ти људи имају и сувише поноса да би пали на тротоар од глади и, кад већ исцрпе последња сретства, остаје им једино да раскрсте са живогом. Њихова самоубиства у ствари су убиства, која друштво према њима врши. 4. Високи функционери без квалификација Питање оних, који у државној и самоуправној служби заузимају висока места, која им не би припадала по њиховим квалификацијама и спреми, у тесној је вези са питањем високих аутоматски стечених плага, о којима је било општирно говора у одељку под 1). Ако је социално неоправдано да, у данашњим приликама, један чиновник има сувише високе принадлежности, које превазилазе стварне потребе, чак и кад има пуне квалификације, у толико је социално неоправданије, да те исте претеране принадлежности има чиновник, који чак и не располаже потребним квалификацијама и стручном школском спремом. Ниомо мишл>ења да би ове чиновнике требало уклонити из службе, јер се тиме не би учинило никакво социјално добро. 5. Прилив жена у јавне службе Питање прилива жена у службу, државну, самоуправну и приватну, је једно врло важно, а у исто вреше врло деликатно питање. Расправљање принципа, да ли је уопште жена позвана за јавви рад или не, није ни у колико предмет ове студије. Питање, да ли ће њено потпуно изједначење са човеком у свима јавним пословима донети срећу и жени и човечанству, или несрећу жени а срећу човечанству, или срећу човечанству а несрећу жени, или несрећу и жени и човечанству, предмет је дугих теоријских етудија и жучних полемика. Интересантан је у томе сукоб најновијих концепција, које се из основа разилазе. Имамо у Европи две државе, које су унеле радикално нове концепције у питању схватања државе и државног уређења. Једна је Совјетска Русија, а друга нова Немачка. Док је прва стала на гледиште потпуног изједначења жене у свима јавним пословима са мушкарцем, друга смарта да жену треба вра-

тити кући и породици. Но, док прва, Русија, нема проблем незапослености, тако да жена као јавни радник никоме економски не смета, дотле друга, Немачка, тај проблем и сувише осећа, те сматра да би враћање жене у кућу донело велико олакшање решењу незапослености. Кад би се сутра промениле економске прилике у тим земљама, да ли би се променило и мишљење о учешћу жене у јавним пословима? Не улазећи, као што рекосмо, у теоријску страну тог питања, за нас, у колико се тиче наших незапослених интелектуалних радника, ван сваке је сумње да би то питање било из основа решено, кад би се жене уклониле из државне и самоуправне службе. Ако узмемо у обзир чиновништво државно и самоуправно у Београду (искључујући војску, као и све службенике који нису упослени иа интелектуалном, административном и канцеларијском раду), онда и у државној и у самоуправној служби имамо око 25% женског особља. Кад узмемо у обзир да је просечна цифра незапослених интелектуалних радника у Београду 12%, онда излази јасно, да би уклањањем жена из државне и самоуправне службе питање незапослености у овом правцу било сасвим решено. Али, поставља се одмах други проблем. Опште је већ познато и осветљено питање, да је жене у јавне службе довела у малој мањини амбиција и жеља да буду равне мушкарцу, а у великој већини стварна нужда, јер све мањи приходи њихових оцева и мужева нису више били у стању да издржавају породицу, а то је и данас случај. Дакле, отпуштање жена из државне и самоуправне службе изазвало би у великој већини њихових породица тешке економске ударце, који можда не би- били мањи него кад би се приступило редукцији мушкараца. Постоји ипак једно решење, које би било корионо и жени, и пордици, и мужу, и држави као социјалној заједници. То би било уклањање свог женског особља из државне и самоуправне службе, но с тим, да се сваком жењеном мушкарцу чиновнику изда довољаи додатак на жену и породицу. У државној служби тај додатак већ сада постоји, али је толико незнатан, да за жењеног чиновника претставља заиста сувише неефикасну помоћ. Према данашњим приликама, да би додатак на жену био ефикасан, морао би износити бар 500 динара месечно, а у Београду свакако и више. Кад узмемо као сразмеру жена у државној и самоуправној служби 25%. онда излази, да на три мушкарца долази једна жена. Просечан приход једне жене у државној или самоуправној служби износи данас 1500 динара месечно. Кад би се та жена уклонила