Општинске новине

београдске новине

= Стр. 539

одједном застане и полеже «а земљу док граната не падне и не експлодира. Једном приликом на Новом Гробљу вршена је сахрана једног угледног Београђа■нина. ГТратња је, за оно доба, била прилично велика. Аустријоки аероплан, који је баш тога треНутка прелетео преко Београда, опазио је ову пратњу и јавио непријатељу. Одједном, тек што је мртвачки ковчег био изнесен из кола, аустријска артилерија засула је цело Ново Гробље гранатама тако да се пратња цела морала разбећи и спуштање мртваца у раку обављено је тек сутјрадан, кад је ка-нонада престала. Како је г-ђа Вука Попадић заробила 15 аустријских војника Све до првог прелаза Ауетријанаца у Беог,рад 1914 год., Дорћол и Савамала били су пусти. Јер непријатељ је свакодневно ове крајеве засипао топовоким и митраљеским зрнима. Они који су се при прв-ом заузимању Београда затекли раштркани по периферији и околним селима, после неколико дана кријући су се вратили овојим кућама. Међу овима се налазима и г-ђа Вука Попадић са својом једанаестогодишњом кћерчицом Јеленом. Г-ђа Вука Попадић са својим унуком и братанцем

њ Кад је дошла кући, у Душанову улицу бр. Ј е оцет је отлочела око себе да .прикупља /^римашне грађане и да их теши и по-маже, уливајући им наду да непријатељ неће дуго остати у Београду. И, збиља, кроз неколико дана наде г-ђе Попадић су се ишуниле. Непријатељ је почео да оступа. Куражна и храбра г-ђа Попадић је изишла из свога стана да види има ли у вароши још непријатељске војске. На своје, велико из1ненађење, чим је изишла на улицу," на углу Душанове улице, испод Малог Кали-

мегдана, спазила је једну групу треплашених аустро-угарских војника, којн су тражили склониште 'од митраљеских и топовских зрна, којима су наши гонили побеђену Ћесарову војску. Преплашене аустријанце, који су се били збуннли, г-ђа Попадић је сгрогим, скоро војничким гласом позвала да побацају оружје и да нођу за њом да их склони како не би улудо изгубили главе. Аустријанци су послу; шали г-ђу Попадић, шобацали су оружје и пошли за њом, где их је она у капији свога стана заклонила и из страха повратила послуживши их слатким и водом. ' Кад су наши војници ушли у варош и у Светосавски дом, у Душановој улици, сместили свој штаб, г-ђа Попадић је своје заробљенике, 15 аустро-угарских војника, повела и цредала .нашој војсци, на чему јој је командант наше војске честитао, а и Аустријанци су јој били благодарни што им је опасла животе. Прво превијалиште за време одбране Београда у улици Принца Евгенија Своје јунаштво :и своју пожртвов^ност, пајхрабрија Београђанка у Светоком рату, г-ђа Вука Попадић, показала је још једном, када је опаела стотиее живота наших тешких рањеника, за време уличних борби на Дунавском кеју 1915 подине. Још страшније него за време првог бомбардовања 1914 год., Београд .је страдао септембра 1915 год., када је на њега пало преко 4.000 зрна из тешких аустро-угарских и немачких топова. Најкрвавија борба наше малобројне војске са многобројним непријатељем, борба на нож и смрт, водила се на Дунав. <кеју и Дорћолу. И тада, када су наши војници падали мртви и тешко рањени на сваком кораку по београдским улицама, г-ђа Попадић није седела скрштених руку. Одмах је, са својом сестром г-ђом Лелом Милутиновић и кћерчицом Јеленом, отворила привремено превијалиште у улици Принца Евгенија, баш на самоме месту где су се борбе водиле. У томе превијалишту г-ђа Вука је превила стотине наших тешких рањеника и еа евојом кћерчицом, као вођом, под кишом непријатељских куршума упућивала их у болницу. На тај начин г-ђа Вука је спасла преко стотину живота наших војника, због чега је она сада, као једина жена, Београђанка, поред своје сестре Леле и кћерке Јелене, стекла .право и постала члан Удружења бранилаца Београда. Међу рањеницима које је г-ђа Попадић превила био је и писац ових редова. Ето, тако се у Београду, у' коме данае струји и тече један нов и слободан живот, живело пре пуних двадесет година у првим данима Светског рата. Поменуло се, не повратило се!