Општинске новине

Правна хроника:

Александар Давинић, референт Државног савета Тротоарска такса

„Чл. 13 Правилника о наплати тротоарске таксе, по коме наплаћена тротоарска такса оптерећује имања и приликом преноса имања прелази и на новог сопственика, није противан закону." Пресуда Држ. савета број 36979/33 од 1934 год. Н. Н. као сопственик имања у Радничкој ул. бр. 52, позват је налогом Општинског суда да плати 10.267,16 динара на име тротоарске таске за израду асфатла, ивичњака и тротоара у 1929 години пред тим имањем. На његово тражење да буде ослобођен плаћања ове таксе због тога што је он кућу пред којом су извршени ови радови купио тек у 1932 год., док оу радови за које се тражи наплата извршени још у 1929 год. те је дужан да сноси ову таксу ранији сопственик а не он. Суд га је одбио својим решењем позивајући се на чл. 13 Правилника о наплати тротоарске таксе по коме пропису обавеза на плаћање таксе терети само имање те према томе прелази и на новог сопственика. Овакву одлуку Општинског суда оснажио је, по изјављеној жалби, и Министар унуташњих послова, као надзорна власт над Београдском општином. Противу таквог решења управне власти, Министра унутрашњих послова, заинтересована странка, на основу чл. 17 и 18 Закона о Државном савету и управним судовима, поднела је тужбу Државном савету. У својој тужби странка је истакла да обавезу плаћања тротоарске таксе према § 125 Грађевинског закона сноси сопственик пред чијим је имањем обављен посао. Па како је ту личну обавезу сопственика установљену Законом Правилник о наплати тротоарске таксе, претворио у једну реалну обавезу, истакао је, да је Правилник у том делу противан Закону. Но Државни савет својом пресудом бр. 36.979/33 од 1 јануара 1934 год. одбацио је ову тужбу као неумесну и зато у пом. пресуди навео ове разлоге: „Према чл. 13 Правилника за наплату тротоарских такса у Београду од 4 јуна 1930 год. обавеза плаћања тротоарске таксе оптерећује имање, тако да у случају прелаза има-

ња у нову сопственост пре потпуне исплате тротоарске таксе, прелази на новог сопственика сва неисплаћена тротоарска такса, без обзира како стари и нови сопственик о овој такси уговоре. А по чл. 2 истог Правилника, сваки сопственик имања у атару Општине београдске, пред чијим је имањем општина у времену од 1 јануара 1919 године до 28 новембра 1929 године израдила сталан тротоар од асфалта дужан је да плати Општини таксу за израђени тротоар пред својим имањем у износу ефективних трошкова грађења тротоара, без обзира на то, да ли је сопственик Општини раније платио што за израду старог тротоара или га је сам израдио. Како је тужилац своје имање у Радничкој ул. бр. 52, пред којим је Општина израдила тротоар у 1929 год. купио 1932 год. а ранији сопственик тог имања није био платио Општини дужну тротоарску таксу, то је према наведеном пропису тужилац као нови сопственик имања дужан да поменуту таксу плати Општини. Тужиоцу међутим ништа не стоји на путу да особеним спором код редовног суда против ранијег сопственика, тражи накнаду спорне тротоарске таксе, ако сматра да на такву накнаду има права по закону. Неоснован је навод тужбе да пропис чл. 13 Правилника о наплати тротоарске таксе, на основу кога прописа је тужиоцу као сопственику имања у Радничкој улици бр. 52 издат налог да плати 10.267,16 динара за израду асфалта, ивичњака и тротоара у 1929 год. када он и није био сопственик тог имања, противан одредби § 123 Грађевинског закона. Правилник о наплати тротоарске таксе донет је на основу овлашћења из чл. 8 Закона о продужењу важности одредаба досада -,5 шњих закона односећих се на самоупр^нјзј? тела, по коме је пропису Суд Општине београдске овлашћен да у споразуму са Министром грађевина пропише Правилник по коме ће се у будуће вршити наплата такса од власника зграда за подизање тротоара од асфалта или другог грађевинског материјала, који Општина буде усвојила, у висини ефективних трошкова. Исто тако и у § 123 Грађевинског закона предвиђено је, да су