Општинске новине

Слободан Ж. Видаковић

СоциЈално-комунална политика града Пра^га

Социјална политика чехословачких градова кретала се до рата истим тесним колосеком, којим се кретала социјално-комунална политика и свих других европских народа до 1918 године. Разлике је било само у степену, али не и у суштини. То нарочито важи за социјалну акцију европских градова. Међутим, Прашка општина имала је вазда и више смисла за широку хуману акцију и више финансиских сретстава за њено извођење. Многе друге градске општине у Европи нису имале ни смисла, ни новаца. Али ипак зато ни најбоље (у социјалном смислу) градске општине нису одлазиле до дубоког понирања у социјалне односе, нити су наметале своју интервенцију у свима случајевима где је социјална правда била угрожена. Сав њихов рад, мање или више, заснивао се на комуналном хуманизму и ретко је кад одлазио даље од помагања крајње сиротиње и лечења њеног, колико из човекољубивих осећања, толико исто и из страха од епидемија. То су до великог рата били главни основи градске социјалне политике свих градова од Цариграда до Дублина! Овакав узан домен рада социјалног старања градских општина диктовале су и саме прилике. Тада се још није знало за ове ужасне кризе у области целокупне привреде, није се знало ни за тешке потресе, који су се јавили у самом капиталистичком поретку ствари. Незапосленост је била спорадична, и никада није узимала овако катастрофалне димензије. Радници су имали своје, какво-такво социјално законодавство, добивено од државе и више се није ни захтевало. У области идеолошкој сматрало се као аксиома, да општине немају право да интервенишу ни у привредне, ни у социјалне односе, и да је њихова дужност да се старају само о јавном здрављу и другим општинским пословима, који су им изрично делегирани разним законима. Од 1918 г. промениле су се из основа смернице градске социјалне политике. Социјална акција прешла је од центра ка периферији за разлику од ратне акције, која се најобичније креће од периферије ка центру. Место националне дошла је социјална борба. Зло кризе убрзо је притисла све државе, све континенте, све људске расе. Нико

није био поштеђен нових искушења. Сва је разлика била у томе, што су социјално-привредну кризу неке државе дочекале спремније, и успеле да то зло нешто ублаже и локализују. Те нове прилике изазвале су нове оријентације. Дошло се до уверења, да је депласирано свако ситнобуржоаско посматрање социјалних појава. И уколико се која држава показала способнијом да се еманципује од ситно-буржоаских схватања, утолико се брже сналазила и оријентисала у овом хаосу наших дана. Само су две класе прогресивне: капиталистичка са својом интелигенцијом и радничка са својом. Сви ситно-буржоаски редови су социјално-конзервативни и ако често звецкају слободоумним прапорцима! Капитализам још и може да капира једну снажну социјалну реформистичку акцију, разуме се онда кад мора. Али је ситно-буржоаски редови не могу да капирају чак ни онда кад морају! Одбијајући социјалну акцију они стварају све услове за грађански анархизам, тако опасан за друштвени напредак и прогресивну борбу. 4 Ситна буржоазија је одувек била неспособна за велике потезе градске комуналносоцијалне политике. Одлике су њене комуналне политике: борба против новог и напредног; варварска игноранција свих научних напредака и брисање из градских буџета свих позиција за комунално - социјалну акцију. Она је једнака свуда од сваке наше паланке па до Камчатке! Ако је реч о великим комуналним купатилима, она иронизира да су наши претци живели хиљадама година без купатила и дочекивали дубоку старост; ако је реч о одевању сиротих класа, она са духовитошћу игноранта вели ,,да пре 400 година ни сами европски владари нису знали за кошуљу!" За један град и његов комунални прогрес нема ништа опасније него кад ситна буржоазија, политички оснажена, претставља једну или обе хемисфере његовог мозга! Смернице социјалне политике чехословачких градова Чехословачка са својим индустријским градовима и јаким социјалистичким комуналним групама спада у онај мали број словен-