Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 585

даље на осам дана пре расписаних избора за градско веће. Ово тврђење заснивано на ова два пресудна аргумента која изводимо из §§ 37 и 81 3. о Г. о. По § 81 потпретседник се бира на исти начин као и претседник, с тим да и за њега важе сходно прописи 37 став трећи . По § 37 став трећи уз оригиналне кандидатске листе мора се Среском суду предати и „писмен пристанак кандидата за претседника", додати, и за потпретседника. Те се листе морају предати суду најдаље до осмог дана пре избора. То значи да потпретседник са самосталном надлежношћу дотле треба већ да постоји, да је већ установљен једним перфектним статутом. Иначе не буде ли то свршено до тог времена, потпретседник са самосталном надлежношћу за дотичну градску општину не може се више установљавати, баш кад би се прогледало и кроз прсте пропуштање њеног законског рока од месец дана. Питање је само да ли би Суд потврдио једну кандидатску листу на чијем би се челу са претседником налазио потпретседник установљен после истицања рока од месец дана. Суд који би такву листу одбио да потврди стајао би на једном сасвим исправном гледишту исто као и надзорна власт која не бп одобрила један тако задоцнели статут. У томе би се управо састојала санкцпја пропуштања законског рока за установљавање потпретседника самосталне надлежности. То нас је навело да томе року дамо карактер перклузивности. Што се тиче санкције за пропуштање оног законског рока од годину дана за доношење статута о сталним одборима, управним одборима и старешинама одељка, ту се могу поставити више могућности: или надзорна власт такве статуте не би одобрила као незаконите на основу § 134 3. о Г. о. и тим неодобравањем дала повода за вођење административног спора код Државног савета; или ће надзорна власт користити се правом које јој даје § 136 3. о Г. о који гласи: „ако надзорна власт примети да град не предузима или не предузима у довољној мери оно што изискују самоуправни задатци стављени у дужност граду овим или другим законима, може, ако веће не усвоји примедбе надзорне власти, ставити предлог Државном савету шта је град дужан предузети". Намл изгледа да не би имало места примени ове одредбе на факултативне органе. Законодавац је оставио градском већу да цени постоји ли потреба за, те органе и о томе да се изјасни у року за годину дана. Ако се градско веће у томе року не изјасни значи да та потреба не постоји, и то је надзорна власт дужна да поштује. Али ако се после годину дана та потреба укаже и град-

ско веће донесе статут о факултативним органима, надзорна би власт могла да тај статут не одобри због повреде закона; а по истом основу и сваки члан општине могао би протнв таквог статута поднети жалбу из става 4 § 143 3. о г.о., и, најзад, једна оштра санкција из § 93: „сви судови као и Државни савет и управни судови имају право да цене законитост градских статута, уредаба и правилника у сваком посебном случају који њима, у кругу законом одређене надлежности, дође на решење". Принцип изборности градског већа и легитимности надзора државне власти —• Закон о градским општинама садржи неколико главних принципа на којима градска самоуправа има да се оснива. Не може се рећи да ти принципи одговарају теорегским претпоставкама једне самоуправе. Закон није у потпуности одговорио овим двема битним теоретским претпоставкама самоуправе: 1) изборност одлучујућег самоуправног органа и 2) легитимност контроле државне власти. Закон је у овом погледу завео један мешовит систем. Он је усвојио принцип изборности али не у потпуности: две трећине одборника бирају грађани, а једну трећину поставља орган владе односно надлежни ресорни министар или бан. Што се тиче легитимности надзора државне власти и ту је закон усвојио мешовити систем. По принципу легитимности, одлуке самоуправне власти могу бити предмет испитивања надзорне власти само у погледу њихове законитости тј. да ли те одлуке нису ван оквира закона о делокругу општине, и, у случају сукоба самоуправне и државне власти у погледу оцењивања те законитости коначну одлуку имао би да донесе суд грађански или административни. Закон о градским општинама с једне стране поштује принцип легитимности надзора, подвргавајући сукобе између градске самоуправне власти и државне надзорне власти Државном савету, као врховном административном суду; али, с друге стране, даје право надзорној власти да задрж/и од извршења одлуке градске самоуправе које су „штетне по важне опште државне интересе" (§ 139 3. о Г. о.), и то задржавање не може бити предметом спора код Државног савета него само код више Управне власти односно министра. Дакле, принцип легитимности надзора који је у § 134 3. о Г. о признат трпи изузетак у § 139 3. о Г. о. односно мешају се две идеје: идеја легитимности надзора и идеја политичког опортунитета. Јасно је да су у овим уступањима од теоретских постулата самоуправа превладали политички моменти. Несумњиво да се желело да претставници наших градова, који и по Г