Општинске новине

Стр. 768

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Велики тренутак Грозничава језа обузимала је борде на Добропољским положајима, кад су чули наредбу Врховног команданта. Његове речи одјекнуле су као звоно на узбуну. „Треба дрско продирати без починка до крајњих границе могућности људске снаге". Изнад људских глава, у предвечерју ведрог јесењег дана као да су лебделе сенке Српских легендарних јунака из давне мучне и светле прошлости. Узбуђен, са поентом, која буди и поджиже одушевљење и мами сузу из очију, Врховни командант каже при закључку својим срчаним борцима: „Са непоколебљивом вером у Бога и надом, јунаци, напред, кући, у Отаџбину!"

Свака реч је из срца истицала, свака у срце увирала. У сваком се будио успавани тигар, који се грчи и прикупља снагу за осветнички смртоносни скок на непријатеља. Испред вучјих јама и бодљиваких жица, и земуница, и ровова довикивали су се борци: „Три године чекамо ову свету реч. Нека се почне само, проћи ћемо и кроз пакао и

отворити врата и пролаз на овим планинама". У речи Врховног команданта „Напред, кући, у Отаџбину!", која је ишла шапатом од уста до уста лежала је вера у победу. Из ње је говорила душа целе нације. — И једнога дана крете се страшна леса. Разви се и потече талас .људских глава. Над главама дрхти небо, под ногама дрхти земља. Планине се у својим темељима љуљају. Огњени вал хуји и тутњи и нашта падне сажиже и у пепео претвара. А кад живи прелетеше преко мртвих и огњени талас поче да се разлива није више било ни оних који наређују, ни оних који слушају. То је био оркан у коме је кроз огњено крштење из мртвих слобода

васкрсавала. Људи су ћутали, оружје је говорило. Две српске армије са југословенском дивизијом на челу толико беху избиле напред да се линија борбеног фронта искривила на лакат, а савезничке трупе доста заостале. Победа теже опија него најјаче вино. У томе заносу победнога пијанства неко се тобоже освести. Команданти осетише у јед-

Краљ Александар на прослави 100-годишњице Мушке гимназије у Крагујевцу