Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ новине

Стр. 769

ном часу да победа може бити кобна и катастрофална. Требало је стати, сачувати победу, да не би наступио трагичан преокрет из напада у одбрану. Наста колебање и већање о потреби сачекивања савезничких трупа. То је тражио и војвода Франше Д'Епере. У том крајње критичном часу између забринутих фигура издиже се ведра фигура Врховног команданта Александра и зазвони громка реч: И ови лавови у свом победном налету треба некога да чекају? И то сад! То је наредити олуји да се мало одмори! Зар оне који су својим грудима оборили тврде непријатељске грудобране и прегазили ровове и сеју паничан страх сада треба због неког стратегијског или тактичког рачуна што га војна наука прописује задржати? Никада један командант није изабрао одсуднији час и није казао значајнију реч. Све кипи од одушевљења, дрхти сваки мишић, цепти сваки нерв, а тактика и стратегија и ратна логика довикују: „Стој!'' — Дођавола и са тактитом и са стратегијом и са свима наукама и прописима ратне вештине! Врховни командант је у том тренутку имао своју логику и технологију, сво.ју стратегију. И као Бог да је из њега говорио. Захтевао је најенергичније да се са офанзивом ни за тренутак не застане. И команданти су увидели сву силину разлога — и одлука је одмах пала: „Напред! преко до крајњих граница људске снаге! Напред, кући у слободу!" И огњени вал понова се разли и цео свет се задиви. Све остало је историја, познато и описано толико пута. Истина, ову наредбу нису забележили ратни Дневници и она нема нумере, ни потписа; али она је ударила печат коначној победи, јер у том одлучном гесту Врховног команданта ваља видети почетак свршетка великога рата. — То је једна мала епизода из великога рата, о којој се мало зна, а која је општој победи много допринела, и о којој свет треба кроз векове да зна. Да погине — али да га види На врху планине Мориховскога платоа, на једној стени, стајао је Врховни Командант и слушао како се негде далеко разлеже тупа грмљавина топова. Остаци једне разбијене војске покушавају последњи отпор^ Погледом пуним чежње Он гледа у замагљене даљине ослобођене Отаџбине. Налази се на њеном тлу. Чудне мисли пролећу му кроз главу. Чежња га вуче да што пре прелети целу

земљу и стигне у своју престоницу. Сео је у мали ауто и журно одмиче према Градишту или Градском. Пут израван, искварен, пун рупа, али кола бесно јуре. Весео је и расположен. Народ — старци, жене, деца изишли на друм и сачекују победника. Нема нигде ни славолука, ни венаца, ни цвећа, ни музике. Има само суза — суза радости. Свачије је срце дубоко и пространо као море и узбуркано као море. Све је у целој земљи, куда је пролазио, жудно очекивало да Га види и поздрави, да загрли ослободиоца и ратника, децу његову. Сви му побожно прилазе и љубе Га у скут и руку, а Он, иако жури, сваком пружа руку, свакога ослови, свакога утеши и обрадује. Тамо негде на Југу, испод Мориховских падина, изишли на друм сељани и чекају да Га на пролазу поздраве. Домишљају се старци како бар једну минуту да га задрже. А један старац се смеши и чупка браду. И кад угледаше да се из даљине престолонаследников ауто приближава ужурбаше се. Одједном се један чича издвоји из гомиле народа и испаде на сред блатава друма и прући се попречке у само блато, испруживши обе руке. Захуктала кола ипак успеше да не прегазе човека, него баш крај њега се зауставише. Престолонаследник искочи из кола. Био је љут, али ипак задовољан што човека није прегазио. — Устај, човече! викну један глас. Старац се једва подиже. Блато се цеди с његова одела, али лице му ведро и весело. — Шта уради човече!? срди се Престолонаследник. „— Ете, одговара старац, јаз сакам да те видим и тија хора, сви сме из село Дреново, чакаме те толко дена и мољаме се на Господа да тука заминаш... да ти казваме хвала за свобода!" — Па, несрећниче, могао сам те прегазити, могао си погинути! коре га Престолонаследник. —• За това хич гајле да не береш. Па и да пођимам за радост, што ће да те видам. Мало ли наша бракја пођинаше ве војна. А јаз... па да пођинам, не жалим, теке салте да те видим и поздравим и да ти рука целивам, за слободија што ни донесе... А од теб — те и у смрта да одоф слатко би ми било..." Па клече предањ и стаде да му љуби скут од шињела. А жене и деца притрчаше и узеше га љубити у обе руке.