Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 681

без довољних материјалних средстава, нарочито без артилериске муниције. У тим данима кризе Врховни Командант, Престолонаследник Александар, био је велики, као и у првом и другом балканском рату. Не презајући од опасности, Он свуда стиже да ободри и подигне дух преморених бораца. Настојава, да се трупе снабду муницијом и осталим потребама, којима се расположе. Он неуморно лети с једног краја бојишта на друго, појављујући се на местима, где је најкритичнија ситуација. Због дуготрајне, непрекидне и неравне борбе и недостатка артилериске муниције, снага српске војске почела је попуштати и она би принуђена месеца новембра да напусти одбрану знатног дела своје територије и своју престоницу ■—■ Београд и да се повуче дубље у унутрашњост земље, у правцу Рудничких планина и Космаја. У то време, кад су непријатељи ликовали, а пријатељи је сажаљевали, српска војска попунивши своје проређене редове и снабдевши се артилериском муницијом, у колико је го било могуће —■ на пламене речи свог Врховног Команданта: „Ни стопе више наше земље непријатељу, — напред у победу" — баца се 3 децембра, као какав оркан, на непријатеља и у чувеној Колубарској битци по други пут туче знатно надмоћнију Аустро-Угарску војску, а потом енергичним и немилосрдним гоњењем до обала Дрине и Саве растројава је тако, да се она бегством и у нереду спасава преко Дрине и Саве, остављајући српској војсци огроман плен од 61.472 војника, 556 официра, 4 пуковске заставе, 192 топа, 86 митраљеза, огромну количину муниције и другог ратног материјала. 14 децембра ослобођени су Београд и Шабац, а 15 децембра Краљ Петар и Престолонаследник Александар улазе победоносно у ослобођену престоницу Београд. Врховни Командант Александар, после ових епохалних битака, дао је видно признање војницима и старешинама своје војске овим речима: „Ви сте потукли 4 непријатељска корпуса, забележили сте силне трофеје и у досадањи венац ваших победа уписали сте и славне победе на Овчару и Каблару, на Сувобору и Маљену, на Космају, Љигу и Колубари. . . . Отаџбина ће вам бити благодарна, а Ја сам горд, што сам на челу вашем и што моме узвишеном Оцу могу поднети још # један сјајан подвиг Његових дичних соколова." Заслуге српске војске лепо је и искрено истакао њен Врховни Командант; али највећа заслуга за ове победе припада њеном Вођи, који је, у тим часовима кризе, напора и највеће славе, стајао на њиховом челу и који их је повео у победу, задахнув их силним духом, моралом и нападним еланом, који нису знали

за препреке. Чак и немачки писац Максимилијан Харден, задивљен муњевитом победом српске војске, одаје њеном Врховном Команданту Престолонаследнику Александру — и као непријатељу —• заслужно признање у своме листу „Будућност" речима: да је то ратник врло високих вредности и особина, да је за српску војску и народ срећа, што за Врховног Команданта има човека дорасла великим задатцима, човека од духа и полета, човека умна, срчана и неустрашива." После пораза аустро-угарске војске, у коме је њена офанзивна моћ била скрхана, настало је затишје у операцијама од читавих 10 месеци — од месеца децембра 1914 године до октобра 1915 године, које је српска војска употребила на спреми за продужење рата. Међутим, у овом времену затишја, проређени редови српске војске, у место да су се одморили и освежили, били су приморани да се боре против подмуклијег и опаснијег непријатеља — заразних болести, које су у српеку војску и становништво унели аустроугарски заробљеници, и које су беснеле све до маја 1915 године, причинивши огромне жртве и војсци и становништву.

На фронту Моравске дивизије 1918 год.: Престолонаследник Александар и Војвода Мишић на осматрачници на Грунишком вису С јесени 1915 године на Србију, истрошену ратом и болестима, наишла је нова опасност: немачке и аустро-угарске знатно надмоћније снаге, груписане у Банату и Срему против северног фронта Србије, упале су у исту, извршив прелаз преко Дунава и Саве; Бугарска је напала једновремено Србију с леђа. После тродневног снажног бомбардовања (од 6 до 9 октобра) артилеријом великог калибра, удружене снаге аустро-немачке под командом маршала Макензена форсирале су Саву и Дунав. Настале су очајне и крваве борбе за одбрану Београда, Смедерева и Пожаревца, који су бранили улаз у долину Мораве — главне артерије Србије.