Општинске новине

Стр. 682

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

14 октобра и Бугарска је предузела напад против Србије форсирајући њену источну границу. Огроман фронт српске војске сада се још више протеже. Србија је опкољена са три стране. Обруч од 1500 км., који од црногорске границе иде на север до ушћа р. Дрине у Саву, одатле на исток до Оршаве, а потом од утока Тимока на југ до Струмице, све се више стеже око малене српске војске. Она се херојски бори, уступајући стопу по стопу своје намучене земље и заливајући је крвљу својих најбољих војника. Одступајући она наноси непријатељу и снажне појединачне ударе нападним дејствима. Савезничка тако жељена и потребна помоћ, међутим закаснила је. У тим критичним данима Врховни Командант је велики, као и у данима славе и триумфа. Благодарећи Његовој бодрости духа и срчаности, личном појављивању на лицу места кризе, расуло код трупа није наступило, и оне су се у реду повлачиле.

Краљ Александар са војводом Мишићем на осматрачници Његове I армије

Нада, да ће се на историјском Косову, задржати и дати одлучну битку, није се испунила због тога, што је савезничка помоћ са југа у правцу Скопља изостала. Српска војска са делом народа, који је следио њеним стопама, била је принуђена да изврши своје повлачење преко тешко пролазне Албаније. Уништивши своју артилерију и спаливши своје возове, српска војска кренула је опасним путем кроз албанске гудуре у најстраховитије зимско доба и под најтежим приликама. Покривши исте својим лешевима, српска војска — прегладнела и изнурена —• пробила се до албанског приморја. Својом оданошћу и самопрегоревањем, у данима бола и трагедије — у данима повлачења, српска је војска била узвишенија и већа него у најславнијим данима својих победа и тријумфа. У историји човечанства нема примера, да се цела војска и најспособнији део народа, који је предпоставио смрт срамном ропству, пошто су у одбрани против несразмерно јачих непријатеља лишени и последње стопе своје рођене груде, решавају на само-

вољно изгнанство из земље, потпуно свесни крајњих жртава и напрезања, која су их очекивала у повлачењу кроз дивље гудуре албанске. Српска војска и српски народ у тим часовима имали су само један циљ пред очима: уверење да нису побеђени и дубоку веру да ће доћи дан правде и коначне победе. Овакво самопрегоревање >и овакав дух, веру и наду у крајњи успех улио је војсци и народу њихов Врховни командант, који их ни у најкритичнијим часовима не оставља, делећи с њима све недаће, невоље, сва страдања и сва искушења. То Га је чинило великим у очима бораца. Тиме је Он бодрио духове и уливао поверење и срчаност, да се у патњама истраје до краја. Ни тешка болест, која Га Је на том крвавом путу снашла, није Га одвојила од оних, с којима је делио раније венце славе и триумфа, а сада трнов венац Христовог страдања и патњи. Са болесничке постеље у Љешу, у коју је пао одмах по прелазу кршних гудура и доласку на албанско приморје, шаље руском Императору Николи II достојанствен, апел за помоћ и спас. Благородна душа Цара мученика одазвала се на овај позив топло и свесрдно, а као утеху и признање шаље ове речи: „Са осећајем дубоког узбуђења пратио сам херојско повлачење српске војске кроз АлбаниЈу и Црну Гору. Дивим се Вашем Височанству за смелост, којом српска војска, под Вашим вођством, савлађује све тешкоће повлачења, дајући у исто време и отпор надмоћнијем непријатељу". Једнога дана изасланик Француске владе, ђенерал Мондезир, саопшти Престолонаследнику Александру, да Је за Њега приспео торпиљер да га преоаци на италијанску обалу и спасе опасности од непријатељске авијације, која је сваког дана бомбардовала пристаништа у албанском приморју. Хладним, отсечним гласом, у коме се оличавала несавитљива воља, рекао је Он: „Ја ћу овде остати да пратим укрцавање трупа и избеглица. И кад последњи Мој војник буде укрцан, онда ће доћи ред и на Мене. Тада ћу се Ја кренути — пре не. Ја ћу бити последњи, који напушта Отаџбину". Ове челичне речи имале су свог дејства. Оне су нашле одјека код Његових прекаљених бораца, давши им моћ да истрају на свом .патничком путу. • Пошто су све избеглице и одређени део трупа пребачени бродовима из пристаништа Св. Јована Медуанског, а остатак војске упућен пешке ка пристаништу Драчу, —- Престолонаследник Александар, још болестан, требао је да се превезе бродом из Св. Јована Медуанског у Драч, одакле је хтео да прати пребацивање и осталих српских трупа за острво Крф. С њиме на истом броду требао је