Општинске новине

Стр. 716

БЕОГРАДСКЕ II О В И Н Е

нов рат. Она је морала године 1914, да се за две непуне године и трећи пут лати оружја, да брани Отаџбину и слободу народа свог. Овог пута целокупна српска војска под Вр^ ховном командом Престолонаследника Регента Александра, имала је да се бори у дуготрајном рату, једновремено са двема великим силама, двема охолим војскама аустроугарском и немачком, а доцније и трећом бугарском војском. Балкански ратови године 1912 и 1913 били су само крвава предигра, још крвавијој драми великог и Светског рата, који ће захватити целу Европу и готово све народе старог и новог света.

Краљ Александар са војводом Степом испод положаја Флоке

Још од године 1908, када је на лак начин заробила две најлепше српске земље Босну и Херцеговину, Аустро-Угарска због српског протеста стално прети „казненом експедицијом" и једнако витла сабљом изнад главе малене Србије. Изненађена и запрепашћена сјајним победама српске војске у години 1912 и 1913, а понесена идејом своје традиционалне политике продирања на Балкан, она вреба сваки моменат да је нападне и кипти гњевом и осветом за војнички и политички престиж Србије на Балкану. Куманово и Брегалница нису јој ни у. сну мира давали, док јој Сарајевски атентат године 1914, за који Србија није ни била крива, не даде давно пожељеног повода да „сада ил' никада" војнички нападне и прегази Србију и отвори пут политици свога продирања на исток. Србија пак, како беше ратовима са Турском и Бугарском заморена, финансијски доста ослабљена и остала са мало војничке спреме и оружја, за један велики рат, како јој је овог пута непријатељ био једна велика Аустро-Угарска — та малена Србија, удаљена и усамљена.од својих савезника Руса, Француза и Енглеза, примила је ипак године 1914 наметнути јој рат и ухватили се у борбу са Аустро-Угарском, као малени Давид са џиновским Голијатом. Изненађена ји нападнута од велике Аустро-Угарске, српска војска под Врховном

командом свог Регента Александра, на очиглед целог.света, тукла је са великим успехом сама, аустро-угарску војску у двема великим биткама: на Церу и Колубари, заробивши Аустријанаца и Мађара: 566 официра, 61.472 војника, 4 заставе и 192 топа, са безброј пешака и остале спреме. — С јесени пак 1915, нападнута и по трећи пут далеко надмоћнијим снагама и једновремено са три стране, од немачке, аустро-угарске и бугарске војске, Србија ни тада није побеђена. Упркос навали свих непријатеља и свима њиховим маневрима, да српској војсци пресеку пут, да је потуку и приморају на капитулацију, — она је срећно измакла свима, и у једном натчовечанском подвигу прешла је Арбанашке планине и дошла у везу са својим великим савезницима на Јадранском Приморју. Повлачећи се од Дунава, Саве и Тимока, д<з Скадра, Драча и Валоне, пред навалом немачких, аустро-угарских и бугарских армија, српска је војска у очекивању својих савезника од Солуна ,бранила сваку стопу. У најтежим данима преко кршевите Арбаније, по најгорем зимском времену, под легендарно херојским вођством свога Врховног команданта Регента Александра, створила је читаву епопеју своје моралне величине. Српска је војска у то доба преполовљена, али није побеђена. Непријатељи се поред свих жеља и упињања, нису могли дотаћи ни једне српске војничке заставе. Прикупљена на приморју и реорганизована на острву Крфу, српска војска почетком године 1916, понова излази на бојно поље. Она са Крфа иде у Солун, а потом на тако звани „Солунски фронт" где са својим савезкицима заузима и држи пуне две године најтежи део фронта. У јесен године 1916, после непуне године од напуштања Србије, та иста српска војска под срећним вођством Регента Александра, тако рећи у туђини, бије пред Солуном чувену Кајмакчаланску битку; у којој она сама туче бугарску војску и осваја најтежи и најјачи део непријатељског фронта —- Кајмакчалан! Те исте јесени српска војска осваја и историјске „Чуке", а потом чувену коту 1212, коју је поред бугарске војске бранила и немачка војска, под командом чувеног ђенерала фон Белова. Падом коте 1212 пао је и Битољ 6/19 новембра 1916 године.када је и на том делу стабилизиран фронт и отпочео рововски рат. На Солунском фронту иако је због јединства у командовању, команда над свима савезничким војскама била у рукама француског команданта „Источне војске", српска је војска целокупна била под својим Врховним командантом Престолонаследником Александром; и на бојном пољу била је компактна, као један човек, као једна душа. У рововској војни, која није у духу нашег војника, српска је војска без смене и одмора упорно