Општинске новине

Стр. 720

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

било је уништено. Зна се како је било мучно повлачење српске војске ка Јадранској обали, усред зиме, по земљишту сасвим планинским, по стазама или јако мочварном терену, ал ! и је требало очувати образ Србије и српске војске и он је остао чист и ведар. Албанска Голгота однела нам је десетине хиљада најбољих наших синова. Од 15 децембра 1915 године до 7 јануара 1916 године већи део српске војске, пошто је прешао планине црногорске и северне Албаније, беше прикупљен у околини Скадра. Огромне тешкоће у снабдевању са свима потребама тако великога броја људи и стоке у овом сиромашном пределу, јака хладноћа, крајна изнуреност трупа и изглед на скору Црногорску капитулацију, осујетио је првобитни план, да се реорганизација изведе на обалама Јадранскога Мора. Постојало је све очигледније да се војска мора пренети у пределе у више или мање удаљеније на југ, где би војници нашли одмора, хране и сигурности. Првенствено је мишљено да се војска

Краљ Александар обилази рањенике

пребаци до Драча. То је нова етапа преко мочварног земљишта, исто тако тешког као што су били и прелази преко црногорских планина, које су се тек минуле. Јужна група српске војске, стално узнемиравана од Бугара повукла се под борбом ка Драчу, у другој половини децембра. Брегалничка и комбинована дивизија такође су се повукле ка Драчу, где су у биваку код Криваје очекивале укрцавање за Валону. Смењујући једно друго на заштитничким положајима, који доминирају доњи ток Дрима и Маће, трупе: Нових области, Команде одбране Београда и III армија, стигле су у околину Драча у првој петнаестини јануара. I армија штитила је II армију, већ концентровану код Љеша и са њом очекивала своје укрцавање у Медови. Али приближавање Аустријанаца, који су заузели Цетиње и чије су се трупе већ појавиле између Скадарског Језера и мора, чинило ј-е опасним даља очекивања, те су се I и II армија журно кренуле преко мочварног арбанашког земљишга ка

Драчу. У Медови су се укрцали само болесни и грађанске избеглице. Ако свима овим тешкоћама додамо још и то, да су драчанске и валонске италијанске локалне власти стално одбијале да приме на њихову територију хиљаде наших војника, за које су изјавиле да собом носе епидемију. Случај са трупама генерала Гојковића коме није дозвољен прилаз Драчу него је морао да се задржи на линији: РаштбулКаваја и случај са коњичком дивизијом која је морала остати на обали Шкумбе у мочварном и нездравом пределу. У Драчу је несрећне војнике 'очекивало ново и врло тешко изненађење. После свих мука: вест да се ту може укрцати само један део трупа војводе Мишића, оне које су стално штитиле одступање српске војске. Скоро сав остали део трупа, који је веровао да је доласком довде завршио своје муке, морао је и даље продужити марш ка Валони. Врховна Команда није могла захтевати од својих војника оно што је немогуће, т.ј. да маршују до Санти-Каранти и одбила је тај предлог. Француска флота, којој је српска влада изразила најтоплије признање, прикупила је остатке ове храбре војске од које су постали само скелети и сенке, око 150.000 људи, који су противно сваком очекивању, свакој нади, да се после великих мука спасу опкољавања од многобројнијега непријатеља при прелазу блатишта и снегова на планинама, потпуно изгладнели и при децембарској зими, пренела их за неколико дана на Крф, где су, понеговани француским рукама, повратили живот на острву Наусици, под пролетњим дишћем стогодишњег маслиновог дрвета. По првобитном плану српска војска имала је бити пренета са албанашке обале у Тунис, са искрцавањем у Бизерти. Али је доцније дефинитивно одређен Крф. Та одлука саопштена је грчкој влади у Атини. Једновремено са колективном Савезничком нотом, 9 јануара 1916 године крстарице ЕдгарКвине,' Валдек Русо, Ернест Ренан, Жил Фери, Лавоазијер и Д-Естер са торпиљерима и шалутама, намењене за одбрану крфске поморске базе, кренуле су се из Бизерте, носећи собом 6 батаљона алпинских стрелаца са једном батеријом и извршили окупацију Крфа 11 јануара 1916 године. Из Драча за Валону ишли су сувим извесне трупе по 6 до 7 дана (простор 90 до 100 километара) због великога дела врло лошег пута. Ове трупе нису могле бити укрцане у Драчу, све је остало пренето лађама. Кад је ово завршено измењани су телеграми између Рускога цара и Претседника Француске републике: