Општинске новине

Мил. Ј. Николајевић, дивизиски ђенерал у п. Најтежи часови у живоху Витешког Краља Александра I УЈединитеља њем до наших положаја. Но ни тај мој предлог није примљен. У свима борбама на: Дрини, Парашници, Церу, Јадру и многим другим положајима Српска је војска победила надувенога непријатеља, а у офанзиви на Сувобору до ноге је потукла Поћорекову војску и пребацила обеснога нападача с ону страну Дрине и Саве. Овај пораз Аустро-Угарске војске толико је понизио Хабзбургско царство, чак и у очима својих сопствених поданика, да је Аустриски генералштаб био приморан припремити реванш. Противу Србије концентрована је нова војска од 17 дивизија од којих су 11 немачких. Ноћу између 7 и 8 септембра ова је војска отпочела напад на северу и западу Србије пакленом ватром из хиљаде топова великога калибра управљеним на положаје српске војске поред Саве, Дунава и Дрине. 18 септембра Бугарска.је изненада објавила своју мобилизацију да нас и она у скором времену нападне. Тако је Србија била принуђена да се бори на три фронта, противу три пута јаче снаге него је њена. Савезници је нису помогли на време те се Србија морала борити сама, па је, ипак, ову неравномерну борбу издржала пуна два месеца. Али голо јунаштво српске војске не беше довољно. Срби су морали одступити тако да је почетком новембра српска војска била на Косову Пољу. Недостајало јој је муниције а снабдевање отежано јер железничка пруга Ниш—Солун беше од Бугара пресечена и Србија потпуно изолована. Очекивало се да је српска војска изгубљена, да ће бити заробљена, или приморана да капитурила. Од свега овога ништа се није дочекало. На све мамце Краљевић Александар у функцији Врховнога Команданта одговорио је: ,,Наш је пут обележен, ми морамо остати верни својим Савезницима и умрети часно". Повлачење Јадрану би одлучено 25 новембра. Сав ратни матернјал: топови, муниција, возови, аутомобили, све што се није могло да пребаци преко планина и рђавих путова

И наша Врховна .Команда, као и Савезничке, имали су тачне извештаје још августа месеца 1915 године, да Аустро-Немачка врши концентрацију великих снага према нашој северној граници на Сави, а поглавито на Дунаву. Исто тако знали смо да је Бугарска још несигурна. У неколико махова ја сам, у функцији војнога изасланика Србије у Лондону, молио да се: на ову ситуацију обрати иажња и да нам се помогне на време и довољном снагом, јер је очевидно да је ова концентрација намењена противу нас. Али у томе нисам успео. Налазећи се пред далеко бројно надмоћнијим непријатељем и материјално боље опремљеним, очевидно је било да се ми нећемо моћи одбранити, тим пре што смо били загрожени са севера и северо-запада од стране Ау-стро-Угарске, а са југа и југо-истока од стране још сасвим несигурне Бугарске, осећао сам да се нећемо моћи задржати дуже времена ни на једном положају у унутрашњости наше земље. По мојој процени једини угодан правац за наше оступање био је у правцу Црне Горе, јер ће нам Бугари, свакојако, пресећи одступницу ка Солуну. Учинио сам предлог у том смислу Британском ђенералштабу, да ћемо се једино на црногорским граничним јаким планинским положајима моћи зауставити те да на њима удружени са Црногорском војском, дамо одлучан отпор, али, ово под условом, да нам наши моћни Савезници осигурају све ратне потребе превожењем преко мора и дотура-