Општинске новине

Стр. 726

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

војска по храбрости ненадмашна. Кајмакчаланска битка је једна од најчувенијих и најкрвавијих, која је по начину извођења и пожртвовању уздигнута у ратној историји до легендарне висине Но преко судбине није се могло. Судбина је била одлучна, да се крајњи напор наших савезника изврши 1918 године и тада заврши рат. Због тога се — на планску иницијативу Престолонаследника Александра — и Савезнички Солунски фронт појачава, па се извршују и потребне припреме. Српска војска беше формирана у две армије од шест дивизија и њој би додељена ретка част, да уз помоћ двеју француских дивизија и тешке артилерије она изврши пробој фронта и уђе у поробљену отаџбину. Творац ове решавајуће септембарске офанзиве и извршилац њен био је Престолонаследник Александар. То је документовано и тачно утврђено. Без његовог непрекидног и неуморног настојавања о потреби и резултату исте, — ове свакако не би било, те и политичке последице свакако да би другојачије данас изгледале. Одлучност Врховног Команданта српске војске по пробоју фронта, када је наша друга армија била упала дубоко V непријатељски распоред, а наши савезници беху претрпели неуспех на Битољском и Дојранском фронту, када је, дакле, ситуација била критична, — решила је рат са Бугарима. Када се о тој критичкој ситуацији решавало у Српској Врховној Команди на Буковику, Престолонаследник Александар је мирно саслушао сва излагања свога Штаба, па је попут великих војсковођа донео једино правилно решење: да се енергично продужи офанзива ка Неготину и Возарцима, што је и приморало Бугаре на капитулацију. То је једна операција у истини величанствена и за дубоку војну и историографску студију. Још један гест великог војсковође видимо код Престолонаследника Александра у томе периоду операција, када је наша I армија са свега 10.000 људи стигла код Лесковца, а непријатељ је јужно од Ниша био сконцентрисао 2 немачке и 2 аустриске свеже дивизије. Командант Источне Војске ђенерал Франше Депере, ценећи ситуацију српске војске као врло критичну, послао је категоричко наређење, да српска војска обустави даље наступање, „јер својим даљим кретањем може компромитовати целу савезничку ствар". Но Врховни Командант Српске вој-

ске, ценећи као и увек правилно ситуацију ипак наређује продужење офанзиве и тиме протерује непријатеља преко Саве и Дрине. „Овој нису биле потребне комуникације и дотурање хране, она иде напред као олуја" — упућује после тога Франше Депере о српској војсци телеграм својој влади у Париз. Такав одлучан рад Српског Врховног Команданта решио је не само наш рат, већ је то била клица пораза централних сила, што је признао и сам Хинденбург у својој познатој депеши упућеној канцелару 4 октобра 1918 године... Као круна свега долази 1 децембар 1918 године, када се остварио сан толикх покољења, проглашење уједињења Срба, Хрвата и Словенаца... Славом увенчани Врховни Командант Српске војске није престао да се непосредно интересује за војску нове Краљевине, и ако је као владар имао пуно послова на први изглед важнијих. Увек је умео да нађе време да свуда стигне. Знао је шта вреди добра војска за одржавање мира, па је дано-ноћно настојавао да војска младе Његове Краљевине буде потпуно способна за задатке у будућности. Колико је Он у томе погледу лично учинио зна то врло добро цела Његова војска, а зна — по вредности ове — и цео свет. Велики јунак и војсковођа за време рата претворио се за време 'мира у великог организатора Своје војске * * * Крупна војничка фигура Витешког Краља Александра I Ујединитеља прећи ће постепено у највећу и најлепшу легенду у историји нашег народа. Он ће као војсковођа у историји ратне вештине бити предмет дубоких студија, и као резултат тога биће неподељено мишљење целог света: да је био војсковођа великог ранга, са потезима Наполеонским. Био је поред тога, и изнад свега тога, 'љубљени-обожавани Ратни Друг, који је многу сиротињску ратничку сузу утро; био је идеални Краљ и Восковођа за којим је данас неутешна Његова верна војска Умро је мученичком смрћу Витез-Краљ и Ратни Друг, а као утеху оставио је и нама и целом свету сазнање: да је Својом смрћу на свагда цементирао пукотине, у колико их је раније било те да је сјединио за увек сва срца и све мисли Југословена о потреби чувања Његовог дела —- Југославије... Слава Му, вечан помен и хвала!