Општинске новине

9*

Александар М. Стојићевић, пуковник, в. д. шефа Оперативног отсека Главног ђенералштаба

Витешки Краљ Александар I као Врховни командант Ослободилачке воЈске

„Ваше надчовечанске патње и страдања приликом пробијања кроз арбанске кршеве и поноре, које у Вама ни једног тренутка нису поколебале ни умањивале љубав према слободи и веру у будућност, догађај је, који ће историја света сад први пут забележити и из њега извући значајну поуку, да је љубав за слободу малих јача сила од насиља великих и моћних". (Из наредбе Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља, као Врховног Команданта наше војске при демобилизацији 1920 године ).

Мали је број народа, који могу у своју историју да убележе златним словима речи „Слобода изнад свега", на онај начин, како то може да учини наш народ у својој историји. Мали је број војсака, које могу у своју ратну историју да упишу речи „Борба до коначне победе или истраге", као што је то могла да учини мала војска херојске Србије за време неравне борбе са својим многобројним и надмоћнијим непријатељима, у току њених ратова за ослобођење и уједињење од 1912 до 1918 године. Пут којим су српска војска и српски народ пролазили у овоме славном периоду своје историје био је трновит. Али, то је у исто време био пут части и славе. Ратна попришта

српске војске била су пространа позорница на којој је имао да се покаже у пуном сјају геније српског народа. Операције српске војске кроз њено шестогодишње ратовање, личиле су на праве вулканске ерупције. Под њеним снажним ударцима рушене су непријатељске војске па је срушена и једна царевина. Синуло је сунце слободе поробљеној браћи. Карта Балканског полуострва и Средње Европе добила је нов изглед. Двоглави Бели Орао раширио је своја крила од Триглава до Тимока и од Марибора до Ђевђелије. На крви и костима српског народа створена је нераздељива и моћна Југославија. * У рату није довољна само ваљана војска па да победа над непријатељем буде осигурана. Но за њу није довољан ни само генијалан војсковођа. У оба ова елемента мора да постоји извесна сразмера и да оба чиниоца буду сразмерно заступљени. Да војсковођа задобије победу, мора бити начисто са принципима о употреби живе силе и др. материјалних средстава у рату. Он мора ратним догађајима да да онакав правац, какав сам жели и како интереси Отаџбине диктују. Најзад, војсковођа мора да има и моралну снагу, да истраје и у најтежим моментима и да поред свију искушења изиђе као победилац. Војсковођа мора да буде обдарен високим умним способностима, да има командантску храброст, и најзад, да има моћ да стекне и очува: поверење, поштовање и љубав својих војника. За постигнуће свега овога, војсковођа треба да је рођен за тај положај. Отуда правог војсковођу може да да само цео један век. Праунук неумрлог Вожда Карађорђа, син Петра Мркоњића, наследио је ове сјајне особине. Од 1912 до 1918 године Провиђење је хтело да се у бојној ватри од Куманова до Доброг Поља манифестују те особине младога Вође српскога народа. На челу наше славне 1 армије у балканским ратовима, Престолонаследник — Командант њен, путем својих наредаба, заповести и живом речју као и директним личним учешћем у борбама, бојевима и биткама испољава сјајне особине