Општинске новине

#

Проф. универз. др, Јосип Шиловић, сенатор, б. Бан

Витешки Краљ Александар 1 Ујединитељ ЈугославиЈе

Мени су стално сузе на очима, кад размишљам о овом ужасном догађају, о овој страховитој несрећи која је задесила нашу Југославију. Изгубили смо највећег Владара, кога је наш народ имао од када постоји, што су Југословени српско-хрватског и словеначког племена имали од свог постанка. Велики Вођа нашег народа био је легендарни херој наше повеснице, али ја о хероизму Његовом нећу да говорим, јер је свима нама и целом културном човечанству познат хероизам Његов, а по Њему и хероизам народа Његова. Кад сам ја год. 1921 био примљен у једну културно-политичку аудијенцију код великог белгијског Краља Алберта, он ми је казао: „— Ви сте народ хероја; Вашем се хероизму диви сав културни свет!" Јест, били смо и јесмо народ хероја, јер смо пошли за Највећим херојем што га је наш народ у својој историји имао, за непрежаљеним Краљем Ујединитељем... Ја нећу овде да пишем ни о Куманову, ни о Кајмакчалану, ни о продору Солунског фронта. О томе ће у овој књизи престоничког часописа писати они генерали који су били његови војнички сарадници на фронту, у рову... Ја желим да свете успомене ради пишем — колико ми болно узбуђење дозвољава — о Његовој социјалној, о Његовој моралној, о Његовој етичкој величини као Највећег државника нашег времена! Његову социјалну, Његову етичку, Његову моралну величину савременог државни-

ка а најјаче Његову бескрајну љубав и за задњег човека Свога народа, илуструју неоспорно ове чињенице: У Љешу, у Албанији, када је прошао са војском Својом и српским делом нашега народа кроз Голготу Албаније и дошао на обалу Јадрана тешко болестан, оперисан, док је лежао у сиротној собици, дође к Њему француски адмирал Мондезир и рече Му: — Височанство, не можемо да превеземо ни Вас, ни војнике, ни народ Ваш, ни избеглице, јер је ужасна бура. Ми ћемо најпре превести Вас у Бриндизу, а избеглице и војнике када будемо могли на Крф! Он је одговорио адмиралу Мондезиру ове речи: „Идите и јавите, да ћу овде остати све док мој последњи војник не буде укрцан. Ако помремо од глади или будемо заробљени, срамота ће пасти на Савезнике." И није се макао оданде, док није и задњи војник и задњи Његов грађанин био укрцан за Крф — и тек онда је'Он пошао! Видите ову племенитост и ову пожртвованост за свој народ, ову величину највећег државника, правог народног Вође!... И кад нас је ослободио и ујединио, завладала је нама она наша проклета мана, која атавистички живи у природи нашој, мана „све за инат", за који се и Краљевић Марко потурчио. Када су због тог племенског ината настале бескрајне борбе, мржња и раздор међу појединим државницима нашега народа, Он је то гледао мислећи, да ће се страсти наше умирити. Он је то трпио, док се није догодио у Парламенту онај крвави догађај и проливена братска крв. Онда је Велики Херој наше народне историје 6 јануара 1929 године преузео на Себе сву одговорност и по други пут спасао земљу. У том одлучном моменту, кад је Он сву одговорност преузео на Себе, показао је још једном сву Своју пожртвованост народног Вође и сву Своју величину великог државника, који се једном у веку рађа, правог Хероја векова, како би то рекао Тома Корлаји!