Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 849

Према томе београдски Централни уред за заштиту деце је са свим правилно поступио смештајући децу, сирочад, овога узраста у колоније. Међутим код отворене заштите, има једно питање, које се, код деце овога доба, поставља, а то је: да ли колонија за ову децу, Београђане, треба да буде и на селу, да се градска деца у овоме периоду гаје лод приликама какве су на селу, или треба да су у граду и да се гаје под приликама какве су у граду, где она по своме пореклу треба да се одгаје и да заснују своју егзистенцију. У прошлом одељку ово смо питање довољно расправили, те немамо потребе да се на њему општионије задржавамо.

Хигијенски и економски интереси налажу да колонија буде у селу; а међутим чисто васпитни момент налаже да колоније аа ову децу буде у граду, у градској средини. И ако је васпитни момент врло важан, ипак мислимо да се у овом случају може дати превага ономе првом, хигијенском и економском моменту и да се, према томе, ова деца могу оставити на селу до завршетка основне школе, док не дорасту за евентуално гимназиско, или друго стручно образовање. Само се у овоме случају мора водити рачуна о томе, да у местима колоније буде и виша основна школа, како би деца провела све време основног образовања у школи. О уређењу колоније већ је било речи у претходним одељцима. На шта би се још у овом случају имала обратити пажња, јесте уредно посећивање школе и уредна набавка школски и других потреба за ову децу, ђаке. Да учинимо још једну напомену. Има угледних људи код нас који проповедају да

сву сирочад, без обзира на порекло, треба бацити у села и тамо их аклиматизовати н егзистенцију им стварати, да би се, поред осталога, тако селу накнадио један део одбеглих становника из села у град. Али ми мислимо да такво гдедиште није ни много корисно, ни психички оправдано. Мали је број такве деце, да би она накнадила губитак села у одбеглом становништву; а међутим, колико би патила ова деца кад одрасту, кад сазнаду да су им родитељи били градски становници, а они, без своје воље и без икакве подлоге за самосталан живот, остављена у селу, на сеоском послу. Сеоски посао није понижавајући, али тек и сел,ак

прижељкује градски живот и поред највећег благостања у селу. Али сем школске деце, која су без родитеља и о којима се морају у потпуности бринути београдске социјалне институције, а на првом месту општинске, има, као што смо већ наглаеили, и деце родитеља запослених, сиромашних, који су по цео дан ван куће на раду, и своју децу виђају само увече и изјутра. И о тој деци, као оно док су била мала, мора се бринути социјална служба. То захтева интерее не само њихов и њихових родитеља, него и интерес целог друштва. Београдске улице постају све убитачније и за живот'и за здравље и за морални одгој деце у опште, а нарочито сиромашне, радничке деце, остављене без надзора родитељског. А доба основног школовања у томе погледу је врло критично. За школску децу, која су у таквим приликама, нужно је створити институције које ће им обезбедити и физички и морални про-