Општинске новине

Л. Б. Херенда сећретар Одељћа за штампу, туризам и културну пропаглнду Гр. Б. Ведико опадање грађевинске делатиости у 1934 години

Има већ пет година како у Београду не постоји више криза станова у дословном смислу те речи. То јест, данашњи број расположивих станова у Београду сасвим је довољан да прими београдске становнике. Но, решењем овога проблема, који је дуго година после рата био у Београду акутан више него ли у ма ком другом граду Европе, није решено и станебно питање. Поред сасвим довољног броја станова, Београђани су у великој већини приморани да станују под врло тешким условима. Узроци леже у: 1. Нехигијенским условима; 2. Скупим киријама. Најчешће ова два узрока иду заједнички. То јест, услед скупих кирија, Београђани су приморани да траже јевтиније станове, који не одговарају ни основним хигијенским условима. Врло често и они који могу да плате већу кирију станују у нехигијенским и неудобним становима, јер се у прво време послератне изградње Београда, управо до пре најкраћег времена, много више полагало на то да се што пре подигне кућа и издаду станови, него да ти станови одговарају условима хигијене и удобности. Ипак, послератне куће биле су у стању да пруже становниицма много боље хигијенске услове, него ли предратне. Пишући о станбеном питању, г. др. Милослав Стојадиновић, који се после рата налазио на челу Одељења за станове Министарства социјалне политике, осврћући се на предратне станове, вели: „До рата проблем је био у томе, што је постојао безброј рђавих станова, рабатних и влажних, о којима анкета Општине београдске извршена 1907 године, коју је организовао један од наших најбољих статистичара, поч. др. Драгиша Ђурић, даје поражавајуће резултате. На хиљаде износио је број станова који су били влажни и неупотребљиви, а тако исто на хиљаде је било и таквих, где висина од таванице до пода није износила ни два метра". Старе куће и нова предграђа. Да ли се данас то стање поправило? Можемо слободно одговорити, да је поправљање станбеног стања у том погледу само

релативно. Срушене су многе старе нехигијенске куће, да би уступиле место новима, али то је било већином само у центру и у реонима ближе центру. У крајевима даље од центра, а нарочито на периферији, готово све предратне куће су остале, са свима оним страшним условима који су горе наведени, па чак и погоршани услед веће старости. Томе треба додати један огроман број преко ноћи скрпљених уџерица, које су успеле да створе читава жалосна нова београдска предграђа, као што су Пиштољ-мала, Јатаган-мала, Прокоп, Шпорет-мала, Маринкова бара ит.д., од којих су до сада нека срећом порушена, али их је ипак још доста остало. У стаНбеној анкети Београдске општине извршеној 1931 године, г. Слободан Видаковић, говорећи о овој врсти станова, вели: ,,Срећа је, велика срећа и за становнике ових уџерица, и за Београд, што није доживео при оваквим околностима какову нову епидемију пегавог тифуса, или колере, јер би доиста био десеткован, а можда и преполовљен. А да су ове јазбине... на првом месту главни разлог што је Београд најтуберкулознија варош на свету — то је више него јасно". Према попису од 1931 године Београд је имао 22.983 куће за становање. Међутим, од 1919 па до конца 1932 године, подигнуто је у Београду нових кућа 4.137. Под претпоставком да је за подизање сваке нове куће порушена једна стара, што није увек био случај, (јер су нове куће подизане и на празним плацевима), остало је ипак у Београду још 18.846 старих кућа, што претставља 78,1 °/о. А може се слободно тврдити, да у њима бар три четвртине станова, т. ј. 75°/о, не одговарају ни основним хигијенским условима, док се сигурно 50% налазе у истом онаквом стању, у каквом их је затекла анкета Београдске општине 1907 године. То се, уосталом, потврдило и станбеном анкетом Београдске општине из 1931 год. Београдске укће нису Грађене за Београђане. Питање скупих кирија није још никако скинуто са дневнога реда. Истина, кирије су последњих година у Београду пале. Тај пад креће се код малих станова око 20°/о, а код