Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

На територији београдске берзе рада потпомогнуто је оволико лица:

ч: о Јн

Чиновници Радници

Надничари Сељаци

Свега

1930

11.358

1931

—

12.973

19^2

—

19.957

1933

—

23.679

1931

108.187,-

1,654.319.75

874.998.25

49.193.50

31.750

А у самом граду Београду потпомогнуто је:

Год.

Чиновника Раднипи

Надничари Сељаци

Свега

1930

« 1

9.110

1931

—

9.913

1932

—

11.725

1933

—

, —

10.936

1934

53.236,-

1,016.765.—

306.888.25

10.885.50

13.793

Л по броју лица

која долазе на шалте-

ре јавне Берзе рада, и по сумама издатих новчаних потпора види се да постоји све већа навала на јавне берзе рада. Број незапослених који су црпели потпоре повећао се од 1930 до 1933 на редовним потпорама од 24.486 на 64.207, на ванредним од 8.127 на 46.311, на путним од 2.989 на 5.366, а повлашћених карата за вожњу железницом издато је 172.778 комада у 1933 према 75,191 у 1930 години. Значајно је да је сума издатих ванредних потпора у нарочито великом порасту. Према редовним помоћима она је износила у процентима: Године 1930 21.98 Године 1933 45.71 1931 30.81 1934 30.53 1932 31.77 Исплату ванредних помоћи намеће: 1) дуготрајна неупосленост људи чији материјални положај постаје очајан; 2) придолазак људи са села, који лутају ради тражења рада и које, најзад, нема ко други да прихвати па падају на терете јавних берза рада, чак и тада када они тамо по правилима берзе, немају никакво право на потпоре. Задаци општина Осим оних који се јављају јавним берзама рада, у Београду има сигурно још 5000 људи који су због незапослености дошли у шкрипац. Тај свет живи дотрајалим животом. Утолико пре, што су наднице радничке и плате намештеничке данас пале на тако низак степен, да оне не обезбеђују ни најнужније потребе породице у времену њиховога упослења. Пре рата, када су реалне наднице биле знатно ниже (а незапослености овакве каква је сада уопште није било), радник је могао да остави нешто на страну да му се нађе за црне дане. Тада је он могао са лакоћом да прегура и незапосленост, ако би га захватила и држала кроз два три месеца у години.

Стр, 155 Сада радник нема уштеда. За време свога упослења он није храњен како би то његов организам тражио. А исто тако он није био у стању да обезбеди ни најважнију одећу и обућу за себе и породицу, а камо ли да спреми још и резерве и у томе. Због свега тога, онога часа чим остане незапослен, радник или намештеник су у очајном положају и упућени су на јавну или приватну помоћ било да она дође од Берзе рада, било од општине, било од хуманитарних друштава или појединаца. Према последњој статистици, од укупног броја свег привредног становништва. Београд има око 60.000 најамних|радника и намештеника у приватној служби. Ако од тога броја узмемо да их је 5000 незапослених преко зиме, онда то преставља врло мали проценат са обзиром"на велики број незапослених. Осим онога што незапослени добивају,од јавне берзе рада, Београдска општина би за ове незаполене своје грађане требала барем кроз три зимска месеца да обезбеди најнужнију храну и огрев. Ако се узме у обзир да цена за један оброк у постојећим јавним кујнама износи округло 2 динара од оброка, и да незапосленим треба да буде обезбеђен барем један оброк дневно, за исхрану овога света требало би 10.000 динара дневно, 300.000 динара месечно, или 900.000 динара за три зимска месеца. Са најнужнијим огревом ова сума би се заокруглила на један милион динара за три зимска месеца. Општина београдска, међутим, а своме буџету за протеклу годину имала је за ту сврху предвиђено циглих 50.000 динара... Ми смо свесни огромних финансиских тецжоћа са којима има да се рве престоничка општина да би из једнога у рату разоренога града створила репрезентативну државну метрополу. Па ипак, тврдимо да, и поред свих тешкоћа, има пута да се специјалним прирезима нађу ова најнужнија сретства за обезбеђење оних који нити су због своје кривице, нити су из обести остали без рада и без икаквих и најосновнијих срестава за живот. У питању је маса привредног света који мора остати сачуван за нашу националну привреду и у часовима када је остао без рада. Друштво не сме остати глуво према синовима својим који имају жуљевите руке које стварају национално богатство. Општине су основне јединице које су позване да виде и лече социјална зла. По примерима, које оне треба да даду, треба да се поведу и друга јавна тела. Ми нећемо у томе послу бити први. Цео напредан свет је пред нама, јер је свест о томе да радници, и кад су незапослени, престављају огромну националну вредност — продрла далеко и широко. Престоничка општина ће, колико ових дана, имати прилике да се изјасни о овом горућем питању савремене социјалне и комуналне политике!