Општинске новине

Др, Боривоје Мих. ЂорђевиП, шеф антитуберћулозног диспансера Београдске општине

Улога антитуберКулозног диспансера 57" сузбијату туберКулозе

Борба против туберкулозе је један низ доста сталожених и различитих мера које спадају у дужност многих установа, такође често по својој природи доста различитих, али без којих се не би могла замислити успешна акција против овог опасног и заједничког непријатеља. Ту долази у првом реду држава са својим многобројним установама за директно или индиректно сузбијање туберкулозе као што су лечилишта, болнице или одељења за туберкулозне, опоравилишта, антитуберкулозни диспансери, хигијенски заводи, домови народног здравља, женске поликлинике, дечји диспансери, колоније за децу и т. д. Затим исте такве или сличне самоуправне установе (школе на ваздуху, превенторијум). Поред ових и приватна сарадња и иницијатива узима све више учешћа у одржавању многих оваквих установа на пр. Лиге против туберкулозе, које нмају своје антитуберкулозне диспансере и одељење за лечење туберкулозних, своје феријалне колоније и т. д. Црвени Крст који поред својих самарићанских течајева има и своје школске кухиње и Феријалне колоније за слабуњаву децу, јадранска стража, Феријални савез, Савез Сокола, Савез скаута са својим колонијама, Средишњи уред за осигурање радника са својим лечилиштима, опоравилиштима и обдаништима и т. д. Све ове установе учествују код нас активно у сузбијању туберкулозе. Сем ових установа постоји још један велики број законских мера, закон о сузбијању заразних болести, на пример: правилници о контроли лица која према своме позиву или према своме занимању могу бити опасни по околину ако болују од туберкулозе; о прегледу намирница чијом употребом би се могла ширити туберкулоза и још многи други донети у истом духу. У овом низу установа и у њиховом раду на сузбијању туберкулозе антитуберкулозни диспансер заузима данас једно од најзначајнијих ако не и најважније место. Сузбијање туберкулозе у својој еволуцији прошло је кроз многе фазе<према све новим и новим искуствима стеченим у том погледу а нарочито према стицању нових научно-медицинских тековина.

Према томе какви су погледи и до каквих се искустава долазило у поједино доба те борбе тако је и појединим установама за лечење даван већи или мањи значај. У главном две идеје су до сада увек доминирале у тој борби: изолација и превентивна заштита. У почетку ере сузбијања туберкулозе, после Кохових открића, сва настојања су ишла у главном за тим да се подигне што већи број лечилишта и болница за издвајање и лечење болесника. Убрзо се увидело да поред тога што је грађење и издржавање таквих установа било скопчано са таквим издатцима, да је ретко који буџет могао тако да ид подноси већ и да су недовољно ефикасне. Број постеља је махом био недовољан и приступачан само имућнијим класама људи. И данас су ретке државе које имају довољно постеља да изолују све случајеве туберкулозе где је то потребно... Због скупоће те методе и лечење је у тим установама било временски ограничено. Осећала се, дакле, потреба да се створе и друге установе али јевтиније, брже, непосредније а према томе и ефикасније, а то су несумњиво антитуберкулозни диспансери, Они су били потребни још и стога да попуне једну велику празнину у антитуберкулозној акцији а то су старање и контрола болесника пре и после санаториског лечења. Колики је њихов значај види се већ и по томе што у земљама, где их није било или их је било врло мало, нагло ое почео повећавати њихов број одмах после рата, и што је и код нас у закон о сузбијању заразних болести унето да је свака општина са преко 10.000 становника дужна основати по један антитуберкулозни диспансер. Диспансери се могу одржавати са минималним издацима а много су еластичнији у раду, приступачнији и непосреднији јер су отворени свакоме. Свако па и, најсиромашнији може бити у диспансеру бесплатно прегледан, лечен или упућен како и где треба да се лечи. У погледу појединих успеха диспансер може показати исте резултате у лечењу као и болница или лечилиште, разуме се, имајући у виду само оне болеснике који се могу