Општинске новине

Стр. 296

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

цу и у погледу васпитног и духовног уздизања. Има доста случајева да хранитељице улажу далеко више труда око неге и исхране, васпитања и одевања колонијског дегета, него што то одговара новчаној награди. Такве хранитељице једва се растају од колонијске деце када случај наиђе да деца морају да напусте колонију. Заводски дечји диспанзер врши све послове диспанзера тога одељења Колоније. Један заводски лекар и једна заводска сестра врше све послове колонијског лекара и колонијске сестре. Насеље сеоског одељења. Сеоско одељење смештено је у Милошевц}'', једном селу од приближно 4000 становника, у равном и плодном Поморављу, у срезу Вел. орашком, на железничкој прузи Смедерево — Велика Плана. Најтежи је био задатак изабрати погодно село. Сви познаваоци прилика отсечно су казали шефу Завода, када је тражио погодно село, да се на подручју предратне Србије такво село не може наћи. Наш свет, рекло се, није навикао да прима под свој кров туђу децу, поготово не ванбрачну. Хигијенска култура наших села, рекло се, је на таквом ниском степену да здравље и живот деце ни мало неће бити обезбеђен. Шеф Завода није поклонио вере тим гласовима. Тражећи погодно село, обишао је насеља, не сувише удаљена од Београда, где су постојале здравствене станице и здравствене задруге са задружним лекарима. Општински лекари у сеоским општинама још нису "долазили у обзир, пошто онда још није постојао Закон о здравственим општинама. У Милошевцу је постојала Здравствена задруга са задружним лекарем, који је свесрдно прихватио идеју о стварању колоније, показао пуно поверења у њен успешан рад и радо се примио сарадње на стварању и вођењу колоније. У Милошевцу је постојала и здравствена ст.аница са сопственом зградом, коју је подигло Министарство нар. здравља у сарадњи са општином. Та станица је била уједно и централна тачка рада задружног лекара и могла је служити такође као стручна локална база колонији, т.ј.: у њој се могао отворити колонијски дечји диспанзер, са канцеларијом и станом за колонијску сестру. Сем тога, Милошевац је био подесан за колонију и из других разлога. Иако доста удаљен од Београда (око 100 км,), он лежи на железничкој прузи, па ипак није сувише тешко приступачан. Општи културни ниво становништва је на сразмерно високом степену. Становништво по-

казује велику жељу за напретком. Здравствено стање у селу није давало никаквих контраиндикација за његов избор за сеоску колонију. Здравствена станица и здравствена задруга успели су већ раније да створе прилично јак покрет у правцу хигијенског напретка у сеоским домаћинствима. У селу има и имућног и сиромашног становништва. У почетку, могли смо рачунати само на сиромашне породице да приме наше храњенике. Није било увек ни лако наговорити их да приме колонијску децу. Наш најјачи аргуменат, у самом почетку, била је сразмерно велика сума коју је наш Завод плаћао за децу (360 дин. месечно). Поред тога, Завод је давао сваком детету комплетан дрвени креветац, постељину, рубље и одело. За 360.— дин. месечно, хранитељица је била дужна да пружа детету само стан, храну, негу и васпитање, па је Због тога та сума била доста примамљива. Смештање деце у најсиромашнијим породицама, иако није дало баш много рђаве резултате, показало се ипак као неподесно. Није се могао увек постићи онај сте•пен сразмерно примитивне хигијене који је детету неопходан. Због сиромаштва, поједине хранитељице су давале деци исувише једнострану и оскудну храну, да би само што боље „зарадиле". Сем тога, у васпитном погледу, деца нису била смештена ту увек најбоље. Сиромаштво и нехат веома често су у међусобној узрочној вези, у томе смислу да је нехат једна од главних компонената у етиологији сиромаштва. А где влада нехат, ни васпитање деце не може бит** на висини. Ускоро се показало у селу све веће и веће интересовање за колонијску децу. Пријављивале су се и имућније породице, са бољим станом, вишим Стандардом живота, бољим хигијенским условима и бољим условима за добро васпитање деце. Тако смо данас са нашим хранитељицама задовољни. Село није сувише збијено. Око кућа свуда има башта и воћњака. Куће нису сувише примитивне, већином су веома добре, и велики број домаћица одржавају у кућама и око њих леп ред и чистоћу. Многе куће биле су првобитно патосане ззмљом. Али када су лекар и сестра колоније запели у својим настојањима, сви сељаци који су имали колонијску децу редом су патосали своје куће даскама. На њих су се угледали и многе њихове комшије. То је само један пример (најочигледнији), како је сеоска дечја колонија у стању да врши, поред свог ужег задатка да збрињава сирочад и напуштену децу, и много ширу хигијенско- културну мисију на селу, као расадник дечје, па тиме и опште хигијене.