Општинске новине

Стр 300

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

у стану подигнути су на висину. Много оних најосновнијих мера дечје хигијене, које хра:нитељице морају да спроводе према упутствима лекара и сестре, њихове комшинице и познанице имитирају. Нарочити утицај учинила је сеоска колонија у погледу спремања дечје хране, а у првом реду у погледу гајења и кувања поврћа. Саветовалиште колоније приступачно је и свима мајкама у селу, са њиховом сопстве ном децом. Становништво почиње и све више да се служи том установом. У 1934 год., у сеоском саветовалишту извршено је 753 прегледа колонијске деце и 255 прегледа сеоске одојчади. Рад на унапређењу дечје хигијене необично тешко изналази путеве до села. Дечји лекари и стручне сестре које су имале прили ке да се усаврше у практичној дечјој хигијени сконцентрисани су у већим градовима. Исто важи и за дечје хигијенске институције. Као специј.алне дечје хигијенске институције за село, Италијани су организовали своје „Са{ес1ге ашђи1апИ сИ риегЈсиНига" (путујућа дечја саветовалишта). У нашем законодавству постоје прописи да сваки дом народног здравља треба да има свој дечји диспанзер, у чији састав улази и саветовалиште, са дечјим лекарем и стручном дечјом заштитном сестром. Ако би се организовало толико Домова народног здравља колико наше законодавство предвиђа и ако би сваки Дом здравља заиста имао и своје саветовалиште, готово сваки срез или бар по неколико срезова заједно били би снабдевени са једном институцијом за дечју хигијену (саветовалиштем). Нажалост, у томе правцу нисмо још стигли много даље од првих корака. Спајање социјалне дечје заштите са хигијенском, у дечјој колони^и, т.ј. везивање збрињавања деце у туђим породицама са дечјим

диспанзером, показује нам још један пут за уношење дечје хигијене у народ. Треба ли гајити колонијски облик дечје заштите ? Свакако да треба. Постојеће колонкје треба да се усавршавају, где има недостатака. (А без икаквих недостатака није ни једна' Треба да им се упућује већи број деце. Велике колоније могу много боље вршити све своје задатке него мале. Држава, бановине и велике градске општине треба да оснивају нове колоније. Било би веома лело и корисно, када би се нашла и приватна удружења која би г.ајила тај облик дечје заштите, како је то случај, на пример, у Француској. Сем колонија за смештање деце која због сиромаштва падају јавности „на терет", требало би основати и специјалне колоније за изолацију деце из туберкулозне средине, (Оеиге Сгапсћег), можда и за децу са урођеним сифилисом, за трахотатозну децу (сличне колонији у Стапару) и т. д. Смештање деце школског доба у туђим породицама показује мање добре резултате него код мале деце. То важи нарочито за запуштену, у васпитном погледу већ знатно оштећену децу (за „беспризорне '). Вероватно би се и ту могли постићи бољи резултати, када би се за ту децу израдио нарочити систем колонија. Али по томе питању имају педагози главну реч. Разуме се да колонијски систем дечје заштите не може бити једини, пошто је он далеко од тога да би могао да буде за свако дете, у свакој ситуацији, и најбољи. И колонијско збрињавање деце има, поред својих индикација за једну врсту случајева, своје контраиндикације за децу друге врсте. Али у ланцу разних установа дечје заштлте, колонија је сигурно једна од најважнијих карика.