Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 385

ишао је од ушћа Саве па данашњим улицама: Кнез Михаиловог венца (сада почетак Париске), па Косанчићевим и једним делом Топличиног и Обилићевог венца, затим поред палата „Руски Цар", „Риунионе" и Народног Позоришта, па се спуштао Позоришном (Француском) улицом до њенога додира са Господар Јовановом, ту скретао цркви Александра Невског и одатле ишао Дунаву, у правцу ка новој електричној централи, све до некадање финансиске карауле, а ту се окретао тврђави и с њом: се везивао на месту где она додирује Дунав. То је територија коју данас заузимају од прилике квартови варошки (II) и дорћолски (III). Ту је онда био Београд и ту његово варошко насеље. Али су уз Београд, изван шанца, била још два српска села, мала додзапе, више чивчијска насеља него ли права села. Прво насеље ширило се дуж данашње Босанске улице, од улице Краљевића Марка до зграде старе пиваре (угао Босанске и Балканске улице) и звало се Сава-мала. Друго се налазило око данашње Палилулске школе, у делу улица Хиландарске и Вашингтонове и звало се Палилула. С обзиром на такав распоред српског становништва, а ради циља који се имао постићи овим спаљивањем, природно је да су Туриц за ломачу морали изабрати неко место које би било подједнако на домак свих Срба. Зато све говори да место, на коме је извршено спаљивање, морамо тражити само на простору који је у оно доба био подједнако удаљен и подједнако доступачан српским насељима, ономе у самомоБеограду и онима крај њега. То је, доиста, нешто сасвим природно и сасвим логично II. Архимандрит Рајић (Раич) дао је у својој Историји нешто ближи податак о месту :на коме је Св. Сава спаљен. Према томе Рајићевом казивању место се налазило баш у оном простору како смо и ми напред извели, и зато не можемо игнорисати овај историски извор. Стога ћемо, у ближем одређивању самога места ломаче, поћи и сами од! овога Рајићевог податка. Он каже: „Због пијетета који су Срби имали према својим свецима а и ради потсећања Београђана на оно место на коме је спаљзно тело Св. Саве, (оно је, пак, било на левдј страни бреГа ,,Чупина Умка", на којој је Чупа капетан посечен због своје кривице) које се звало Мајдан, — и из поште према овоме свецу, чак до Варадинског Рата и године 1716. то је место било ограђено; али како је у то време у овоме крају вођен рат између Немаца и Турака, то је и ово место уништено." Знамо да Рајић као наш први историчар има много нетачних и непоузданих места. У

доба у које је он писао историју српскога народа, многи историски извори нису ни били познати. Али непоузданост његове историје! у главном се своди на доба наших првих држава и државе средњега века. Овај податак, меуђтим, и ако се односи на један догађај из

Св. Сава (уметнички рад светогорских калуђера, црквених живописаца. Поклон цариградеког Патријарха храму Св. Саве у Београду). 16-ог века, Рајић је црпео из неког извора од много доцнијега датума. Можда баш из казивања или из белешке некога од учасника у Варадинском Рату (каквим се именом у нашем народу називао аустриско-турски рат од 1716. године.) У сваком случају Рајић га није измислио, нити напамет написао, када у њему даје толике појединости, па чак означу-