Општинске новине

Стр. 388

БЕОГРАДСКЕ Н0ВИНЕ

до 1716. године. Ако је те ограде тада и нестало, код савременика се ипак морало сачувати сећање на ово место за још коју деценију. Доцније се, на сваки начин, изгубило његово значење, али је у успомени код народа остало као неко необично — свето — место. Као такво оно је могло дочекати и Милоша и његову намеру да сазида цркву. Могућно је, дакле, да је баш на томе месту спаљен Св. Сава и да је ту било оно ограђено место о коме говори Рајић. Али је могућно и то да је ограда ту пренета са правога места спаљивања тек онда када се на њему почела зидати џамија. Таква померања белега срећемо доста често, али она никада не иду далеко. И ово место једва ако је од „батал-џамије" удаљено за 200 метара. Али да је место на коме је била „баталџамија" вероватније као место спаљивања Св. Саве говори и околност да је џамија много раније саграђена, да је саграђена, дакле, у време које је било ближе догађају, те се тада и место ломаче лакше могло наћи и тачније определити. V У сваком случају несумњиво је да је ломача на којој јз спаљено тело Св. Саве била негде на простору између данашње црквице Св. Марка и нове зграде Парламента. То се утврђује не само податком из Рајића, већ и све околности, које су се стекле око овога простора, говоре у прилог оваквог решења. Нарочито околност да се овај простоп налазио покрај Цариградског друма, који је, везујући Београд са Стамболом, центром отоманске царевине, имао још и извесан симболички значај када је у питању једна јавна егзекуција, вршена из политичких разлога, и то из разлога одбране царевине од њених унутрашњих непријатеља. Имамо још два посредна момента који допуњују изложене околности и тиме проширују веооватност наших закључака. Први ]'е моменат ово: Рајић каже да је „Чупина Умка" названа тако по имену Чупе ксшетана, који је

на том!е месту погубљан због неке своје кривице. Тај Чупа капетан, колико о њему знамо из народних пес ,ма*), био је један од нижих старешина у сојсци принца Евђенија. Ми данас не знамо у чему је била та Чупина кривица због које је на овоме месту јавно посечен, али свакако и та кривица мора бити из области политике. Не можемо претпоставити да је Чупа капетан, ни по своме чину, ни по ономе гласу који је уживао код Срба, који су га опевали као јунака и ратника, био какав разбојник и убица, да би му џелат као таквоме смакао главу. Али, ето, и тај политички кривац, не према Отоманској царевини, него према бечкоме ћесару, итај политички кривац јавно је смакнут на овоме простору. То је било доцније, доста доцније по спаљивању Св. Саве, али и тај факт показује да је овај простор, и у то доба, имао неку нарочиту погодност за јавне егзекуције, кад га је и ћесарска власт за то изабрала. То је први моменат. Други би био у овоме: Београд и његова околина имали су и у 1930 години готово истоветну физиономију као и у време спаљивања Св. Саве, као и у доба погубљења Чупе капетана. Шанац око вароши још је постојао, капије на њзму такође, турска стража на капијама. Када је те гогине стигао султанов хатишериф, којим је Србима призната аутономија, Кнез Милош 1 је за свечано и јавно читање тога хатишерифа за његово свечано обнародовање пред Србима — изабрао опет једно место које се налази на истом овом простору, између „баталџамије" и места на коме је данас црквица Св. Марка; нешто ближе цркви него ли џамији. И ово би, ето, говорило да је овај простор, ова западна падина (страна) „Чупине Умке", имала, за оно доба, неку нарочиту предност за јавне приредбе, — бар кад се то тицало Срба Београђана. Према томе нека се размисли да ли би се погрешило ако би нова црква, која се сада зида до црквице Св■ Марка, била посвећена Св. Сави.

*) Види књигу VIII Вукове збирке.