Општинске новине

Стр. 398

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

на крају свога живота, или док су још у најбољој снази. И не само шго друштву врате своја материјална добра, него му посвећују цео свој лични живот, рад и таленат. Та циркулација добара и новца, можда, би се могла успешно критиковати, али да је достојна, поштовања сваки онај ко друштву даје, не само свој таљенат, већ и све оно што је стекао, збиља дира људско срце и узбуђује нас. Овде се објашњава још једно питање. Није увек и код сваког човека стваралачки рад ради свога егоизма, конфора и неке друге неуравнотежене околности, већ поглавиго да се испољи спосс.бност, да се задовољи љубав према послу. Такви снажни људи живе само да би друштво повукли за корак напред и кад у томе успеју, они су срећни и ништа више не траже... Оно што је у другим великим државама у широким размерама!, код нас се може постићи на мало. Покушаји се чине и резултати долазе према нашем интелектугшном узрасту. Разлике у начину рада мора бити с обзиром на поднебље, друкчију друштвену констелацију, менталитет и традиције, који се услови врло често не могу избећи. Према томе, ми не можемо бити за буквално подражавање у сличним случајевима другим народима, који су живели и сад живе под сасвим другим околностима. Ми желимо да сваки наш рад буде највише наш, најмање туђ, како би се наша национална култура огледала у њему. Опрезност нам је двоструко потребва кад увозимо нове идоје са намером да се чине неки скупи експерименти. Доследни оеби, а будним оком пратећи социјални развој других, старијих по културн друштва, ми ћемо увек бити озбиљни пионири и чувари нашег националног бића и нећемо заостати од осталих народа кад су у иитању они прокушани и преживљени експерименти од стране већих народа, који за такве покусе имају више услова. Не смемо битн безлични и безвредносни и запостављени у међународној културној утакмици. Нас не могу да кљукају заблудама већи народи, које нарочито фабрикују и извозе на Оријент. Идеје пуне романтизма, од којих се лако распали машта једнога Источњака, не могу да нађу плодан терен код нас, да би нас тако успавали, а затим лако прегазили. Наше снажне мишице и просвећени ум употребићемо да бранимо пре свега себе, па ако будемо стигли и моглн помоћи ћемо другима. Компактна духовно, снажна економски, Југославија ће моћи увек да понови оне подвиге малене предратне Србије, која је издржала безбројне борбе, па ипак њена војска на крају Светскога рата била је морално и физички толико бодра и на висини да је могла и даље ратовати. Само снажан, јак народ може достићи своје савршенство. Како се може постићи та снага? На разне начине! Организације створене приватним напорима знатно могу допривети и стварво доприносе да се лепе особине једнога варода, једвога друштва што брже развију. Из тих разлога и ми смо себи ставили у задатак да свако такво друштво редом поменемо у часопису „Београдским општинским новинама" и у кратким потезима пропратимо гаегов рад.

ХУМАНО ДРУШТВО „Др. ДРАГОСЛАВА ПОПОВИЋА Недавно, пре непуне деценије, смрт је прекинула живот др. Драгославу Поповићу, санитетском генералу. Угасио се био живот богатог садржаја, пожртвовања, да оним, најнемоћнијим здравсјтвено и економски, ублажи несрећу и оспособи их за рад и радости у животу. Овај врли човек одуховљен и оплемењен био је социјалан у таквој мери, да је све своје време, ван своје тешке службе у војним болницама, посвећивао оним насрећницима, који су пропадали у палилулским нехигијенским становима пуним мемле, мрака и буђе. Др. Поповић је у по дана као и у по ноћи био готов да приетупи и најсиромашннјем болеснику и са истом педантношћу, као гпто прегледа обслелог пуковника или генерала, прегледа и последњег Палилулца. Пружао је бесплатно не само медицинеку помоћ, већ је остављао врло често и последњи свој динар да се набаве лекови. У најназаднијем крају Београда, у Палилули, где је најмање дошла до изражаја еететика улица, паркова и грађевина, где су хигијенски услови очајни, а о урбанисшци и да не трошимо речи, генерал Поповић прожет хуманистичким осећањима, остао је до краја свога живота, борећи се убеђено и са пуно препрека, само да би пружио помоћи оном реду људи, који претстављају гро нашега народа, економски слабим. Он је схватио свој позив идеолошки, како га замишљају студенти, када се одлучују коју ће грану науке узети за студије. Снови онда надкриљују стваран живот и одушевљење се добије од намера да се човек, а у првом реду доктор посвети народу и апостолски улазе у скровишта бедних да би несебично дали оно и онолико, колико човек и наука могу пружити. Др. Поповић, као да није преживео страх |Оте рата, као да није упознао био добро људску незах;валност и све оне нијансе живота, које од човека праве у старијим годинама себичњака, окорелог саможивца и мрзовољу. Он је сваком болеснику приступао са пуно љубаЈви и вером да ће му помоћи. Готово младалачким заносољ! вршио лекарску дужност не обазирући ое нимало на материјаАгу страну. Главно је било пружити ефикасну помоћ и спасити живот човеку, а све друго било је споредно. .Такае рад д-ра Драгослава Поповића био је брзо запажен и његова је кућа бивала опседана из дана у дан од оболелих Палилулаца. ЗахБалност народа према таквом човеку није закаснила. О њему су почеле Палилулом да круже приче, које су освајале и остале крајеве Београда. Шта је он значио за овај крај увидело се најбоље када га је смрт покосила. Многе су сузе потекле за овим човеком, а још више су уздисали болесници, који нису имали више кога да им пружи медицијнску помоћ и каже утешну реч. На тај начин догодило ое оно, што давас звучи као невероватно, то јест, да може умрети лекар, који је имао огромну клијентелу, а за собом није оставио иикакву имовину, сем добра дела своја. Тек после његове смрти, јаче се испољила в«елика фигура овог генерала и какво је племенито срце у његошм грудима куцало. Дати народу све што ти људи нису