Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 399

дали, већ само Бог, заис|га је највеће дајвање на земљи Међутим, народни инстикт је непогрешан и увек постави све ствари на права места. Ускоро после генералове смрти, из препричавања његојвих дела, из туге за таквим чове-ком, н!г зна ое где и како, јавила ое идеја да му се подигне споменик. Идеја је била здрава, остварљића и дошл!а у право време. Али споменик од бронзе или камена није могао да изрази оно што се хтело. Боље је било да се створи друштво са именом генерала др. Драг. Поповића, које би делало слично као што је и он делао и на тај начин осигурали успомену на његово име и потсећали стално на оне којима је судбина, кривицом људи, стално ненаклоњена. Од речи ускоро се прешло на дела. Агилан Палилулац Стојан Јовановић, кафеџија, није жалио труд и материјалне жртве да друштво добије правила, локал и стане на своје ноге. Затим се ређају успеси за успесима и придоласком чланова и прихода од чланарине помишља се на зидање дома, који ће такође бити врста споменика великог лекара и који ће стајати као кула људске захвалности и потстрека на залагање за своје ближње, који пате не толико својом кривицом, колико кривицом јачих људи који су монтирали живот на претераном егоизму. Друштво је напредовало и створило и женску секцију. Чланови су постали угледни Палилулци а пришли су му многи и из других крајева Београда. Упоредо са уепелим приредбама да се повећају приходи, чињени су расходи на тај начин, што су сваке зиме, о великим празницима одевали сиромашну школску децу и заузимало ее око збрињавања запуш?гене. У почетку је друштво имало чисто локално, палилулско обележје, али ускоро је оно преносило делатност на цео Београд. Истина, резултати још нису такви да би се могли јаче осетити, али ако оно буде пребродило неке тешкоће, вратиће опет онај темпо напредовања, каквог је имало раније, ускоро после организовања. Општина београдска са своје стране хтела је да ода признање једном лекару, који је у низу година лечио такорећи бесплатно, у тишини, без амбиција за рекламу, награде или одликовања, један велики број Београђана, и због тога је једну улицу у Палилули крстили његовим именом. И ако је та улица уска, кратка и још некалдрмисана, ипак пролазници читају тај назив са извесном побожношћу, јер се сећају генерала, који је ушао у народ и по цену свога живота, чинио све да немоћнима помогне не тражећи захвалност нити материјалне накнаде. ДРУШТВО ЗА УРЕЂЕЊЕ ПАЛИЛУЛЕ Први иницијатори за стварање овога Друштва увек су поред речи у називу друштва „уређење" давали и „улепшавање" Палилуле. Помишљало се да ће етапа око уређивања брзо доћи и проћи, па да се сва пажња обрати улепшавању улица, тргова, пијаца и паркова. Оваква друштва су ницала после рата у свима крајевима Београда, јер је заиста требало ставити у покрет све снаге да се Општини помогне, да би се читави крајеви Престонице спасли од блата, прашине, нехигијенских зграда; спроведе канализацију

и друге техничке објекте без којих се не да данас замислита један модеран град. Али оваква друштва у самом своме склопу носили су и носе клицу неуспеха и поред тога што се зачлањују најкултурнији и најчувенији људи, услед тога што су сретства материјална и морална, на која се обично рачуна, тако незнатна и тешко добијају, да се обично за оваква друштва чује само када славе свога патрона, или кад бирају управу годишње један пут. Таква судбина није мимоишла ни Друштво за уређен>е Палилуле и ако му на челу као претседник стоји већ неколико година агилан и пун воље за користан рад г. Никола Цоловић, генерал у пензији.Отсуство успеха и мимо свих покушаја, наметнуло је, управо скратило име друштву, па се сада и не зове Друштво за уређење и улепшавање Палилуле, већ само Друштво за уређење. Признање тога успеха има своју болну историју. Сви напори управе увек су се сламали у канцеларијн претседника општине, или у неуспелој мобилизацијп грађанства да својим одзивом на позив Друштва, манифестује солидарност и тиме пружи моралне подршке управи да може са одређеним програмом чинити јачи притисак на Општину, како би том старом, крају пружила не више и не другаче, него колико је пружила далеким и новим улицама на периферији града. Уређивати један изидани крај створеном по старинском начину, према турском схватању стила грађевина, уређења башта и ограда, где је улица занемарена сасвим, није лако ни за једну веома богату општину, а поготову за друштво, које не^ма ништа друго осим добре намере да допринесе нешто приватном иницијативом. Тешко је проширивати улице, сећи грађевине, уклањати смрадна дворишта, изграђивати модерне пијаце, поплочавати улице коцкастим каменом, или покрити асфалтом, кад нема сретстава, Па ипак, Друштво о коме пишемо, било је оптимистички расположено и покушало да ту своју веру пренесе и на друге. Оно је држало састанке и пре две-три године изгледалс је да ће заиста покренути масу да се загреје за уређење Палилуле путем приватне иницијативе, у колико Општина не може, или не показује добру вољу, за тај крај. Међутим, отсуство практичних идеја, немање даха да се истраје до краја на тако тешком путу за стицање сретстава за уређење мимо општине, почеље су да се гасе жеље и да нестаје оптимизма. Једво од највећих питања, на коме је Друштво требало да положи испит било је питање Палилулске пијаце, да се модерно изгради и питање калдрмисања свих улица. Ни једно ни друго питан«е није до данас решено и мимо свих напора Управе друштва, који су се састојали у томе да се приволи Оппггина да уреди пијацу и калдрмише улице као нешто минимално и основно што тражи с правом Палилул,а. Да би Друштво могло да доживи потпуно разочарење, за време док су чланови обијали прагове појединих општинских одељења и тражили да се нешто учини и за Палилулу, и у том смислу подНосили читаве реферате стручне и нестручне, дотле су ницале пијаце на периферији сасвим модерне, са лепим пристутшма, хигијенске и довољно лепе. Нешто је ипак поправљено на Палилулској пијаци рушењем старих шупа пуних па-