Општинске новине

Стр. 400

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

цова и нечистоће, меетимнчним бетонирањем, али се дал.е није ишло. Чак се није хтело више да руши, што 6и ипак претстављало напредак, него овако што стоје неколико страћара. Палилула као залеђе Београда, управо његова грба, отворена према Дунајву, према ком се грациозно спушта, није могла да добије облик, који може да учшш повољан утисак на оне странце, који стотинама свакога дана промичу лађама Дунавом, а који ће ускоро моћи да посматрају кроз прозоре експреса ову не баш лепу слику, када се буде пустио у саобраћај панчевачки мост. У место да се убрзаним темпом приступи уређењу, ипак се морало живети само од нада и чекања бољих времена. Друштво је полако тонуло у неку резигнацију и све ређе се чуло да постоји. С времена на време се проносе гласови да је учињен покушај овај или онај, али то је тако неубедљиво пласирано, да ни сами чланови управе нису версвалл да је нешто учињено заслутом друштва. Поједине јавне грађевине које су у изградњи, као црква св. Марка, Парламенат, ватрогасна станица и т. д. не раде се заслугом Друштва. Оне неопходне поправке калдрме, такође се не чине што Друштво то тражи, већ што Општина сама ради да би одржала коликотолико у испр&вном стању објекте ради саобраћаја. Логичан је разлог за опстанак оваквих друштава, ако се она упрегну у стварању срестава, којим ће моћи сами да предузму послове око уређивања свога краја мимо Општине, која се мора старати о свима крајевима подједнако. И тим својим срествима да изгради пијацу, парк, игралиште, болницу, школу или што друго. Онда је погођен циљ и стварно се допринело крају. Овако врхунац акције друштва сматра се претставка, која се после дугог консултовања спреми за Општину и коју свечано има да однесе депутација, која ће, ако јој се зато створи прилика, и усмено казати своје жеље можда у врло оштром тону... Као што се из горњег излагања види, оваква би друштва могла бити веома корисна и знатно би олакшала рад сваке општинске управе, ако би се посветиле раду на стварању материјалних сретстава помоћу којих ће сами да остваре потре-бе свога краја. На тај начин би придобили брзо симпатије грађанства и били обилно помогнути, а Општина са своје стране би им захвалила и можда уступила многе пијаце, или какве друге објекте за уређење, привремену експлоатацију, што би и стопроцентно убрзало прогрес Београда. Овако, Друштва са својим скученим програмима, који се оснивају на платонизму, са овако мршавим резултатима рада, не уливају поверења ниједној општинској управи, да би им могла поверити какву мисију у горњем смислу. Шта више, Друштво за уређење Палилуле није показал(. ни добре пропагандне особине. Оно није живом речју, путем штампе и предавања заинтересовало широку јавност о потребама свога краја и неправде које су му учињеме и даиас се чине, док се други крајеви уређују. За циљеве које сам горе истакао^ потребнп су истрајни људи, фанатици у својим уверењима и готови да жртвују време, нерве и материјално. У недостатку таквих људи, сан>а се о једном срећном случају, који би могао наградити Палилулу, а то

је да једнога дана постане претседник општине неки Палилулац, који ће силом свога ауторитета и власти исправитк све оно о чему сада сањају Палилулци. А дотле, док се не буде догодио тај најсрећнији случај, Палилула и Палилулци ће чекати да ствари иду својим лаганим током као што су ишле и до сада. УДРУЖЕЊЕ ГРАДИТЕЉА-ГРАЂЕВИНАРА Пре закона о радњама од 1910 године за сваку занатлијску бранжу постојали су еснафи, па су и грађевинари имали свој т. зв. Предузимачки еснаф, коме су припадали и зидаро-тесачки мајстори. То су биле више административне јединице, услед чега се и делокруг њихова рада сводио поглавито да административне послове. Ступањем на снагу поменутог Закона од 1910 год., који је својим либералиим одредбама унео нови култ за развој домаће привреде, формирана је Занатска комора, као врховна инстанца занатлијских организација, па су и еснафи имали да изврше своје преформације. У томе времену од стране предузимача ушао је за члана Занатске коморе инжењер Јоца Смедеревац, и по његовом настојању, издвојено је неколико дотадашњих предузимача, којима је дато одобрење за протоколацију грађевинско-предузимачких радњи, док је већи број остао у својству зидаро-теса» чких мајстора. Као први грађевинари са протоколисаном радњом, по Закону, о Радњама од 1910 год. били су: инжењер Јоца Смедеревац, архитект Милан Антоновић, Гавра Сабовљевић, Павле Крстић, Коста Соколовић, Ђорђе Соколовић, Браћа Спасићи, Илија Видаковић, Франц Ковач и др. Према овоме, које са положеним грађевинарским испитом, које опет од других, што су радње протоколисали без испита, — било је у 1912 год. у Београду близу 40 правних грађевинара, поред још доста великог броја зидаро-тесачких мајстора. Самим тим поставља се питање, а и наметала потреба, за организовањем овога занатлијског реда, у толјико пре, што се са извесних страна почело радити да се грађевинари пребаце у ред трговаца. Тога ради Карло Кнол, сада покојни, позвао је у почетку 1912 год. све тада истакнуте грађевинаре и формирао Прво удружење грађевинара, које је акламирало Кнола за свога претседника. Том приликом редигована су и прва правила, која су добила потврду Занатсгае коморе и на основу којих је удружење почело свој рад. После овога формирања, ово прво Удружење одржало је свега још један скуп, који је претседник заказао код „Руског цара" у месецу мају исте године. Што ое тиче даљега рада Удружења, не може се ништа нарочито истаћи зато што је било мало смисла за саму организацију, даље, што Удружење није имало сталнога и удобнога локала за обављање канцеларијских послова, већ се потуцало од кафане до кафане, а што је најважније, већина чланова нису се придржавали правила, ни плаћали одређене улоге, потребне за одржавање организације. У таквом стању налазилс се Удружење кад је почео Балкански рат, а после рата сваки је гледао да обнови своју радњу и иа организацију нико није обраћао пажњу. Тек