Општинске новине

КулТурно уметничћа хронића: Народно Поз ориште Рад нове управе Друга половина сезоне 1934/1935

I Промсна управе нашег Нар. Позоришта поздрављена је свестрано као окончање, решење једне мучне и предуге кризе која је, нарочито ове последње дветри године, могла већ да изгледа као безизлазна. Уметнички застој и декаденција што су све виш(е и више захватали нашу прву сцену створили су били на шој и око ње једну тмуру песимистичку атмосферу. Данас се та атмосфера полако расветљује и оптимизам постаје поново могућан и допуштен. Не подајемо се никако олаким илузијама да ће сад убрзо бити опет све у реду и добром колосеку; знамо, сви, врло добро, да је г. Брана Војиновић примио од својих претходника једно трновито наслеђе и да шегов задатак није ни мало лак, нити решљив онаио само од данае на сутра. Требаће још времена, још много онергије, труда и рада да би се изгубљено надокнадило, обновило онако како ваља. Г. Војиновић је у једном маху већ показао да је дорастао таквим задатцима: када је, у своје време, стао био на чело скопског Нар. Позоришта које се тада, такође, налазило у најочајнијем расулу, а к)оје је он после ипак успео, за кратких неколико година, потпуно да санира и да уздигне до узорне уметничке висине. Та чињеница, а затим већ и извесне повољне промене и стварна постигнућа што се у последње време опажају у нашем Нар. Позоришту оправдавају поуздање у једну бољу будућност. Један нови уметнички полет, један живљи ритам и једна виша сређеност афирмирају се јасно у раду нашег позоришта и дају ое већ и контролисати на његовим најновијим конкретним резултатима. Ради се брже, експедитивније и интензивније, и исте снаге — глумачке и редитељске, подједнако — показују се одједном несравшено ефикасније но што су то биле још доскора. У месецу марту имали смо четири премијере (реприза „Максима Црнојевића" била је, у ствари, такође премијера) које ое, изузев ваљда једино ову последшу, могу забележити као солидни уметнички успеси. Прва, Беговићев „Пустолов пред вратима" упознала нас је (свакако, прилично доцкан) са једним песничким делом од смеле, оригиналне замисли и дубоко трагичног ефемта. Познату психолошку чињеницу — или барем хипотезу — да се човеку у агонији често привиђа, са муњевитом убрзаношћу и збије-

ношћу, такорећи као неки грозничаво одмотаван филм, цео његов минули живот, писац је преокренуо на тај начин да његова јунакиња, Агнеза, која умире од сушице, у халуцинацији својих последтих тренутака, проживљује евој хипотетични даљи живот, своју несуђену будућност. Та претсмртна халуцинација — једна болна, трагична љубавна авантура, управо: цео један низ грозничавих, морбидних еротичких авантура, развијен из психоаналитички размршених, расветљених потсвесних велеитета и жеља стварно још чисте, безазлене младе девојке — сачињава цео сиже, заплет драме, пред чији крај онда јунакиња издише, тихо и помирено (пошто је бајаги проживела цео свој живот), у истом санаторијском парку, на истој наслоњачи где нам се она указала и по првом отварашу завесе. Једна занимљива, преутанчана, модерним немиром, сумором и еротизмом прожета варијанта чувене старе песничке теме: „живот је сан". Милан Беговић је ту благодарну тему третирао са деликатним песничким смислом и са зналачком сценском вештином, пружајући у хитром, елегантном и духовито поентираном диалогу, исто као и у оштрој карактеристици и погођеној психологији лица много доброга, па и одличнога. Ипа;к и крај свега тога, комад, са позорнице, није деловао онако непосредно убедљиво како се то од њега ваљда с правом могло очекивати. Чини нам се да разлог томе треба тражити у једној сметши или тешкоћи Шоја потиче, неопходно, баш из целе шегове иначе, несумшиво, изврсне конструкције: у тешкоћи да се сценски, режијски реализује једно привиђеше, једна халуцинација; да се оживи једна раскошна, блештава, опојна и чулна утвара која, при свему томе, има да остане ипак само утвара, дакле нешто нематериално, иреално — што се на крају расплињује као пена у јединој страшној коначној реалности смрти. Редитељ, г. Кулунџић, хтео је да реши тај проблем на тај начин да је ту халуцинацију несрећне Агнезе — дакле целу трагедију — ставио као некако у сенку и под сурдину оне самртне реалности пгго је иза ше и чији је она, стварно, само грозничадаи рефлекс, не оослобађајући је ни у њеним најживљим, најраздраганијим моментима од оне тешке загробне ресонанције, оне барокске погребне црнине декора (са минималним сребрним цртама, блесцима) и оног туробног сумрака, на којима је заснована била цела његова режија. Г. Кулунџић је таквим својим схватањем и поступком свакако спровео, односно, спасао утварни карактер целог