Општинске новине

8

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 411

покајнички заридао, зароггтао (наравно!): „има Бога! има Бога!" — та разбарушена, до промуклости развикана социјална драма чија се основна идеја и главно наравоученије своде на крају крајева на оно добро, старо народско: „Бог је спор, али достижан" или: „Дође ђаво по своје" — тај модерни „моралитет" о бездушном банкару и о благородним малограђанима и проституткама, у суштини је — као што већ наговестисмо — прилично наиван и рогобатан. Ипак, ваља такође поновити, у њему пулзира неки жарки, жестоки драмски живот и замах који одају расног позоришног писца. Јосип Косор је драматичар од расе, а „Нема Бога, има Бога", у пркос свим сво/им манама и рогобатностима, једно дело од вредности. И стога, са обзиром на ту чишеницу, слажемо се у главноме и са оним његовим хиперболистичким поштоваоцима —•' у толико пре што су са друге стране извесни критичари, који од неког времена систематски руше и нашу драму и наше позориште уопште, нашли за сходно да се оборе и на Косоров комад на један начин који већ и са гледЈишта најосновније пристојности заслужује пуну осуду и дезавуацију. Претстава од „Нема Бога, има Бога", у савесној режији г. Надворника, била је изразига и ефектна. Г. Гошић играо је не баш лаку, нити захвалну улогу Пилана ЧичКића дискретно и укусно. Г-ђа Каталинић, као она Достојевским надахнута проститутка, дала је једну креацију од вел^иког и жарког трагичног за[М1аха, г. Н. Поповић, као Јеврејин Голдзилбер, једну, у маски исто као и у игри, мајсторски стилизовану фигуру пу^у рељефа и праскаве гротескности, а г. Новаковић и г-ђа Лукозић два поражена, раскидана људска бића пуна цептећег бола и револта. Једну од најсјајнијих тачака целог вечера извеле су г-ђе Е. Микулић, А. Паранос и С. Пауновић, уздигавши онај сулудо тривинални, лакрдијашки трио кокота око полумртвог банкара у сферу језивога и кошмарскога. Г-ђа УрбаНова, г-ђа Прзггфц, г. г. Јовановић, Душановић и остали претстављачи решили су такође савесно своје задатке. „Ослобођење Косте Шљуке" од г. П. С. Петросвића је једна драма из оељачког живота, у којој се ради о оној чувеној сељачкој борби око земље и о борби између слабијег и јачег, између потлаченог и опљачканог поштеног човека и обесног силеџије, о борби, у којој онај први, егзаспериран, избезумљен својим мукама, најзад, једним ударцем секире „суди" своме злотвору и „ослобађа" себе. Мотив познат, многоструко обрађен већ и драмски — поједини критичари комада су и укавали у тој вези на прецеденте Косора и Цанкара, крај којих би се могао ваљда споменути и, некада, пре рата, много играни аустријски драматичар Шенхер, а у још даљем, ширем односу и сам творац веристичке сељачке драме, ИталијанапЈ Верга —, али који садржи још увек могућност позоришног ефекта и који ће вазда привлачити оне (писце, критичаре као и гледаоце) који „драмско" — а у последње доба уз то још и „социјално" — траже пре свега у бруталноме и свирепоме. Тако се „Ослобођење Косте Шљуке" приказује више као плод једне литерарне или позоришне — но једне живе, непо-

средне, песничке филиације, ма да је писа!ц у многоме, нарочито у фолклорско-натуралистичком сликању оне славонске сељачке средине, у којој се комад дешава, дао сва^ако и свежих, непосредних опазака и момената. Сва његова лица, готово, иако нису баш „стихијска" нити као „од крша одваљена", имају ипакз неке реалистичке вероватноће и индивидуалне особености довољне да их оживи па и учини занимљивим у чаробном светлу рампе. Пишчево практично позоришно искуство, најзад, сходно ублажава и заокругљује још приостале штурости и оскудности. Претстава „Ослобођења Косте Шљуке", у интелигентној режији г. Ј. Кулунџића, била је добра, жива. Највећа заслуга за то припада г. г. Милутиновићу и Живановићу који су главне улоге извели снажно и монументално, са плахим трагичним полетом. Крај њих, у мањим улогама, истакли су се најпохвалније и г-ђа Стокић, г. г. Н. Јовановић, Антонијгвић, В. Јовановић, Васић и Старчић. Од страних комада добили смо такође један леп и обилап избор. Никада још до сад није наше Нар. позориште донело толико премијера, а већ одавно не толико добро спремљених премијера као у току друге половине ове минуле сезоне. Услед тога, исто као и због своје унутр.ашње вредности, већина тих комада наишла је код публике на добар пријем и уврстила се трајно у репертоар. Овде ћемо се осврнути само на најистакнутије међу њима . — на пр. ону духовиту, сјајну комедију „Банка немо" од Луја Вернеја, у којој је писац, под видом једне шаљиво-авантуристичке, али ипак изванредно оштре сатире, изнео на сцену аферу Ставискога и која је у одличној, имагинозној режији г. Драгутиновића и бриљантној глумачкој интерпретацији г. Златковић, г-ђе Каталинић, г-ђе Врабнић, г. г. Новаковића, Н. Поповила и П. С. Пзтровића пожњела огроман успех — или на ону нешто тешку, заплетену, али у Јсвојој интенцији, наиме у своме психоаналитичком потхвату (на жалост, само непуно спроведеном) врло интересантну „Тајну" X. Бернстајна којој су зналачка., стилска режија г. Ракитина и супериорна, до посладњих танчина продирућа глума г-ђа Дугалић, Ризнић и Врбанић и г. г. Драгутиновић и Старчић дале после сходни сценски рељеф, јасноћу и усавршење. Симпатично је примљена и елегантно конструисана, мисаона и ведра брачна комедија Е. П. Монгомериа „Двопрег", у којој је г. Драгутиновић поново показао своју фину редитељску културу н вештину, док су глумци, изнад свих, г-ђа Ризнић — ненадмашно отмена и деликатна у сложеној улози заљубљене рачуиџијске Сибиле —, али крај ње и г-ђа М. Поповић, г-ца Урбанова као једна дражесна приглупа мала енгљеска кокота и г. г. Драгутиновић, Антонијевић и Дрнић остварили један перфектно складан претстављачки ансамбл. Најзад нам је, већ при крају сезоне, приказан још и један озбиљнији, психолошки као и драмски дубље забраздујући ком.ад у „Писму" чувеног енглеског аутора Сомерсет-Мома (најповољније познатог већ и од пре нашој публици по његовим одличним позоришним делима „Свети пламен" и „За заслуге"). То је једна узбудљива, мукла и крвава љубавна авантура под жарким тропским небом, једна жустра пасионална драма, у којој једна споља сасвим мирна,