Општинске новине

Стр. 412

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

ведра и ледилајк коректна млада Енглескиња, привидно одана и задовољна жена једног нешто припростог закупца плантажа у Сингапуру, напрасно убија из револвера свог тајног љубазника, неког зазодљивог младог џентлмена, који ју је цинички напустио ради једне Кинескиње. Један „криминалан случај" дакле, како су похитали да класификују, односно да декласира,ју комад они наши неумољиви негативни критичари који су чврсто убеђени да су том својом оштроумном диагнозом просто скресали то јадно „Писмо", не имајући на уму да би у том случају био „скресан" и „Е^ип", и „Електра", и „Хамлет", и „Магбет" и „Отело", и „Ричерд III, и готово све велике класичне драме и трагедије које су, мање или више, такође саздане на неким „криминалнИм случајевима". Ствар је у томе да, слично Ма|о и у тим класичним ремекделима, и у [Сомероет-Момовом комаду тежиште целе трагедије није толико на самом „криминалном случају" као таквом или барем не толико на спољним, детективским и судским моментима и последицама тог „криминалног случаја", колико на његовим унутрашњим реперкусијама и компликацијама, на присној психолошкој трагедији и катаетрофи јунака. У „Писму" се ради — мимо револверских метака, ислеђивања и суђења (о овом последњем чује се уопште само накнадно!) —, пре свега, не, искључиво, о душевној трагедији, слому и горком испаштању несрећне Лесли Стенли, око које или око чијег психолошког случаја револвер, убиство, криминал и суд претстављају исто тако само штафажу и декор као и онај сингапурски пејзаж и они живописни, пикантни кинески и малајски типови што се врзе око ње. Комад је режирао г. Ракитин са деликатним разувањем, маштом и полетом, наглашујући снажно, питорескно — и саевим исправно — егзотичну боју и атмосферу средиве, у којој је писац замислио цео догађај. Г-ђа Дугалић дала је у улози јунакиње једну велику, зналачки израђену креацију од племенитог шарма и дубоке трагике. Г. г. Гошић (адаокат-иследник Џоис) и Живановић (муж) поставили су две маркантно истесане фигуре, г. М. Маринковић, у улози кинеског адвоката Шонга једну демонску инкарнацију подругљиве азијатске подмуклости. Крај њега треба споменути одмах и г-цу УрбаНову која нам се у готово немој улози „Кинескиње" — једна витка, свирепо загонетна Турандот — указала као неко блештаво привиђење опојне и отровне источњачке лепоте. У осталим улогама били су г. г. Дрнић (љубавник), Душановић и Глигоријевић (онај гротескно-опаки Кинез) на свом месту. Засебна похвала припада изразито

и живописно стилизованом декору г. Врбицког. „Писмо" је на премијери као и на следећим претставама примљено са великим интересовањем. Од реприза имали смо Нушићев „Пут око света" који је и у својој новој, шаренијој и богатијој опреми; привукао масе публике и изазвао неокончано одушевљење и пљескање. Последња премијера ове сезоне биће сеоска коМеДија „Кад то нико не сме знати" од Пеције-Петровића. Тако се ова позоришна година завршава несравњено боље, повољније но што се то, пред њен почетак и за њене прве половине, и при највећем оптимизму могло очекивати. Уметнички биланс испао је позитиван. То је једно велико постигнуће после јалових претходних година — које су тек тиме и стварно сахрањене. Важно је у том погледу да се то побољшање, тај нови полет афирмира већ и у раду, развоју и постигнућима појединих уметника, глумаца исто као и редитеља, који су, под општом депресијом, све до скора, били, већином, и индивидуално као парализовани. Ишчезла је била и вера и воља, па са њима, наравно, и успех ]и ^апредак. Сада је ствар опет пошла, и најновији уепеси Нар. позоришта не значе само успехе управ^е, појединих писаца и претстављачког ансамбла као таквог, већ и личан и индивидуалан напредак појединих уметника који су поново дошли до речи и до 4иогућности рада. Понеки од млађих, и најмлађих, који су још до скора били готово непознати и невидљиви, успели су да се истакну, да заузму неко место на нашој сцени. Ту су на пр. г-ца Урбанова, г-ђа М. Поповић, г-ђа Пауновић, г. Н. Поповић и г. Живановић који су ое такорећи тек од прошле зиме на овамо стварно формирали, снапгли у свом фаху и дошли до свог индизидуалног израза. Али ту су и неке већ познате, признате глумице које су такође после мање или више дуге повучености, скоро полузаборављености, сада поново избиле на површину, ноново ушле у сјај рампе, интереса и успеха. Зар последње креације г-ђе Врбанић, г-ђе Каталинић, г-ђе Ризнић и г-ђе Дугалић нису деловале као неке радосне позоришне новости и открића? — Зар свеже, елегантне режије г. Драгутиновића не значе једну лепу нову тековину? „Прође зима опште зловоље" — и ми имамо понова права и основа да предвиђамо један бољи даљи развој, једну светлију будућност нашег Нар. позоришта. Тодор Манојловић

ТОДОР МАНОЈЛОВИЋ: „КАТИНКИНИ СНОВИ", КОМЕДИЈА У ЧЕТИРИ ЧИНА У априлу београдско Народно позориште приказало је и домаћу комедију г. Тодора Манојловића „Катинкини снови". Ова комедија, истина, требало је да се прикаже још пре три године, али су прилике у нашем Народном позоришту онда биле такВе, да су многе наше домаће одличне драме и комедије морале да доживе прво пут преко даоака провинцијских позо-

ришта, да би тамо пожњеле успех, па тек онда да по други или трећи пут угледају свет на даскама наше прве сцене! ? Г. Тодор Манојловић није нов позоришни писац. Он се нашој публици претставио још пре неколико годино. са својим врло успелим „Центрифугалним играчом". Префињеног укуса, сав у трептајима као лептир, г. Манојловић у нашу драмску књижевност унео је један сасвим нов дух, нов стил, стил ни мало баналан к Његовг комедија је лака, чипкаста, али ипак не тако