Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 447

закону и једном допунском решењу Мин. Грађевина, Београдска општина дужна је до 1. јануара 1936 год. да заврши своју Урејдбу о извође|њу регулационог план,а. Дакле, сад се; баш та УреДба ради и знач1и да, је рад баш то време кад треба најозбиљније помишљати и овако јавно, кроз часописе Београда продискутовати о грађевинским приликама у Београду. Овим ћемо избећи све скупе експерименте и непоправиме погрешке. Уредбом имају да се регулишу зоне и, како смо раније споменули, пут како! се од обичног необрађеног терена, у колико га има, долази до градилишта и до одређеног броја спратова. Уредбом, значи, има да се регулише и питање парцелације у Београду. По грађевинском закону § 54 „парцелација земљишта у границама регулационог плана може се извршити само по парцеларном плану, који одобри Општина." А ,,у земљишне књиге може се уводити само одобрена парцелација, односно тапије за поједине парцеле могу се издавати само на основу одобреног парцеларног плана." У § 55 говори се о самом пар^ целарном плану и о томе „да ће отштина одбити одобрење парцелација ако ова не одговори прописима Регулационог плана, Уредбе и Правилника." Другим речима пО 'Стој |и обавеза за Општину да изда прописе (Уредбу) по којима ће се вршити парцелација земљишта код нас. Чињенице су ове. Београд има свега 27 становника на ха,— Београд има масу неиспарцелисаних терена, а најбољи доказ за то су сталне молбе сопственика, који траже да им се одобре парцелације имања и ако знају да Уредба о извођењу регулационог плана још није готова. — С друге стране Бео)град нема довољно готову мрежу изкалдрмисаних улица, снабдевених водоводом, канализацијом и електр. осветлењем, да би могао свима тим молбама, одмах удовољити. По Закону (§ 56) сопственик уступа општини бесплатно само неоптерећено земљиште потребно за улице и скверове. А општина добија моралну обавезу да нове улице снабде целокупним горњим инсталацијама. Повећавање трошкова за ове инвестиције повлачи оправдано негодовање код Градског већа, коме изгледа да се сопственици великих комплекса имања неправедно богате чак и на рачун Општине. Сопственици са своје стране др[же се законских текстова, који у многоме дају њима за право. Заправо законски текстови се у глајвном држе принципа, да је дозвољено располагати својом имовином у границама закона, па сопственици имања сматрају да су сметње које им при томе чини Градско веће, без ослонца на Уредбу, којом се то регулише, већ из чистог опортунитета по Београд, те тврде да не могу претстављати нЈвдакав контратег законским текстовима. Тим пре, што и ако

Београд нема још Уредбе, основане на Грађевинском закону, он има једну привремену Уредбу т.зв. „Услове ва парцелисање земљишта у Београду и поделу на потесе за парцелисање.,' одобрене од Министарства грађевина М.Г.Бр. 19042/33, којима се прилично олако регулише важно питање парцелација земљишта по Београду. Ако се овоме дода као последња чињеница, истина да неке парцелације, ситније махом, пролазе и да их Градско веће одобрава а да се неке веће одби]'ају са привидном мотивашијом да сачека,ју Уредбу, у ствари из чистог опортунитета, разумеће се зашто су жалбе на одлуке Градског већа по питањима парцелације учестале. И зашто Државни савет са правне стране махом излази у сусрет тим жалбама сопственика. У ствари та борба око „квадратног метра" земљишта, како сјмо на почетку споменули, у Београду је, као уосталом и свуда што је, јака и оправдана. Свако вуче на своју страну: и општина, и сопственици. Општина моментално није у завидном правном положају. Привремени услови за парцелисање земљишта у Београду одобрени од стране Мин. грађ. Бр. 19042/32, и ако су имали добру намеру да попуне једну празнину у прописима око изграђивања Београда и ако су били потребни, јер би Београд без њих остао без једног одређеног грађевинског правног стања за парцелисање имања, и поред најг лепших жеља, створили су само огромне тешкоће Београдској општини. Заједница, а поготову градска, мора да живи у компромисима и узајамним уступима, па је нелогично да се сопственицима под привременим правилима за парцелисање толико излази у сусрет, а да се Општини, кој,а је после приморана да инвестира за радове кроз њихова имања, ништа не даје. Законски текст, којом се приликом парцелације по § 56 Грајђ. закона уступа Општини бесплатно земљиште за улице, није довољан да изравна добитак сопственика и губитак општине,. при том послу. У Ческој (н.пр. случај Прага) по Закону из 1836 год. дакле старом, сопственици уступају бесплатно терен за улице али и поред тога морају да плате, приликом продаје плаца, Општини таксу за инвестиционе радове, која се креће од| 25 до 75 Кч. по Клафтеру (3,60 м 2 ) према зони у којој је имање. У огласима за продају плацева из нових парцелација стоји, да је продајна цена Клафтег ра рецимо 300 Кч. плус 40 Кч. за инвес'1)иг ционе радове. Значи да њих плаћа у ствари не сопственик имања, већ купац плаца али никако општина, као што је случај код дар,. У земљишне књиге се не може унети новј сопственик док не докаже да је на Општинској благајни платио одговарајућу суму за комуналне инвестиционе радове. Незгода овога система је једино у томе што сопствениК'