Општинске новине

Стр 450

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

раде и жури се да се стигне да буду готов.з на време тј. до> 1 јануара 1936. Али с обаиром на искуство, које смо до сада имали и с обзиром на начин како се такве ствари раде у осталом свету, треба се бојати да такав ужурбани рад неће уродити довољним плодом. Ми смо за генерални план Београда у своје време (1923 г.) били расписивали конкурс (међународни), који није задовољио, па је једна специјално састављена комисија на основу најбољих идеја из поднетих планова на конкурсу, морала да изради т.зв. Генерални план за Београд, који је био пропраћен једном малом Уредбом о његовом извођењу. Овако урађени план показао се ипак доцније као неисправан и маса измена измениле су га толико да данашњи регулациони план готово ни мало не личи на свога предка Генерални план за Београд из 1923 год. Ако се овоме дода да се нису само неиоправсти на плану мењале, већ и да су неке измене рађене због локалних захтева појединаца, који су потпуно запостављали општи интерес, увидеће се да је данашњи Регулациони план недовољан, да је непотпун, крњ и да га је потребно коренито уредити и поправити. Питање како га треба уредити, врло је важно и није обично административно питање. Пре свега Генерални план задире у опште интересе Београда и престонице, који су важни и са економске и са социјалне стране, поред оне чисто урбанистичке. Не треба тражити од обичне општинске администрације, да сама решава ствари које су тако општег значаја по Београд као централни град државе. Ако се узме у обзир да је Београд престјоница, успостављање једне шире комисије при Грађевинском одбору, било би као једино исправно решење. Уредити добро Регулациони план и Уредбу за његово извођење, поред материјала, којим се до сада располаже, апсолутно је немогуће до 1 јануара 1936 год. осим ако се опет не ради делимично и на парче. Начин рада, како се то свуда у културним земљама ради и замашност и озбиљност посла, који се види из текста § 5 Грађевинског закона, захтевају поред стручне комисије и доброг цртаћег персонала, много дужи рок. Јер процедура посла је оза: споемање потребног материјала т.зв. спремање досије-а, разматрање материјала и, најзад, пројектовање и оШко^ њивање. Само спремање досијеа је огроман посао и захтева читаве картотеке података и рпе планова. Према томе, да се такав посао може успешно завршити, при садањем стању ствари, до 1 јануара 1936 год., могу да тврде само они појединци који у основи нису упућени у њега. Осим овога од капиталне важности по Београд биће и схватање на који ће се начин решити будући план за регулацију града.

Чеси су га решили на пр. с обзиром на развој Прага за будућих 50 годица. Међутим, досадања пракса је показала Да је врло непрактично решавати регулациони планове за 50 година унапред, јер је врло тешко предг видети шта ће се у будућности десити. Због не треба имати регулациони планове и да тога се, ипак, не сме мислити д,а у опЦхте треба радити на парче. Међународни Конгрес за уређење градова у Лондону ове године рас(ир;ављао је поводом тога овакво једно постављено питање: Колико су умесни регулациони планови за далеку будућност? Можда је боље пројектовати планове за блиску будућност, то јест само оне који имају реалну подлогу и наду да ће у истини бити спроведени у дело. Има случајева да се и реални планови не спроводе у дело. Зашто? Због чега се сви градски послови као: електрика водовод, трамваји итд. спроводе увек са очигледном доследношћу у раду, а при спровођењу регулационог плана у дело примећују се недоследности? Уредба је дакле врло озбиљан и одговоран посао. Један део у уредби биће посвећен парцелацијама. Да одмах напоменемо, раније поменуте услове за парцелисање земљишта у Београду и поделу на потесе за парцелисање (М.Г.Бр. 19042/32) није требало ни доносити. Они су брзо рађени и више интуитивно него на О'снову стварних факата и реалних потреба новог Београда. Тако су на пр. ужи и шири грађевински реон тако рећи од ока оцењени и обележени, а прописи за величине парцела и дужине лица фронтова раЈђени више са жељом да БеограД добије нешто „модерно" него оно што му је стварно потребно. У њима се нигде не говори колико је у којој зони, у коме потесу максимална густина становника на ха, на основу којих је зона и одмеравана, што је у стваои један од одлучујућих факата у оваквим питањима, Непотпуни су, јер од прилике кад их човек скроз прочита овакО' звуче: потес тат и тај, најмања површина парцела толико и толико, најмање лице толико и толико, па даље за други потес исто — само се цифре мењају. Нигде н.пр. о начину изграђивања, нигде о искоришћењу % терена за зидање и томе слично. Доцније је, додуше, издат Грађевински правилник, који у чл. 5 став 1 каже да се то питање има решити Уредбом о извођењу регулационог плана. Дакле, онет празннна. Све су то полумеое, које су са;мо сметале правилан развој Београда и које су пракса показује — створиле неку злу крв између сопственика имања, који су вољни да парцелишу своја имања у Београду и Београдске општине, која правично штити интерес Београда као целине.