Општинске новине

Стр. 626

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

опет греши. Ја сам већ раније, једном другом приликом, указао :на нетачнозт тврђења да су наше револуције у почетку XIX века условљене мизеријом. У једном приватном разговору, који сам ту скоро водио са г. Драгутином Когтићем, овај ми је скренуо пажњујнато да је Вишљић, као револуционар, мрзео кнезове који су водили опортунистичку политику. Ја ценим мишље,ње г. Костића, али сматрам да је Филип Вишњић, који је генијално осећао час историје, као рајетински трибун, ипак, казао једну историску неистину. Било је међу народним првацима опортуниста, али јз непобитна историска истина да су готово сви вођи народни осећали и да је Турска, иако у унутрашњем растројству, још увех 1 довзљно јака и да маса, коју су они држали и увлачили у борбу, не сме бити излагана поразима. Порази би масу растројавали. Морало се имати и памети и издржљивости и без оних који су имали и јздно » друго не би дошло до орГанизованих устанака. Кнезови су били дубоко нациснални, а својим дубинама националним и својим прохтевима господства и владања хтели су пад Турске. У осталом, та неправда, коју трибун и демагог у својој ненадмашној песми нашим кнезовима наноси, постаје и сувише свирепа у часу кад тај исти Филип Вишњић у тој истој песми пева сечу наших народних првака. Свирепу неправду вриш овај песник судбинске правде кад кнезове сврстаза с турским изелицама, и то у песми која наводи чак и имена мученичких кнезова наших. Нису били исто што и турске изелице они над којима је турски дахилук испословао усековање. И како је могао Вишњић да у једној истој песми ражалује кнезове до турских изелица и да нам, поред светлих имена кнезова и првака који положише главе за националну слободу и националну државу, пружи и уметнички силну слику силнога Илије Бирчанина. С очима које стрељају и носе смрт Турака. Оборкнез испод Медведника, који је за Турке један Злопоглеђа, испада у Вишњићевој поезији див оних размера које би

му у наше дане придало вајарство Ивана Мештровића. И сигурно је онда да ред коме је припадао тај Бирчанин, чија глава заједно с главом Алексе Ненадовића паде на мосту нашега Јордана, — сигурно је да кнезови не беху издајници народа и историје свога народа. Били су то вођи народа, који су, вођени Тополским Бесмртником, градили националну државу. Карађорђе је имао смисла за државу, и он и Милош су знали тачно да само кроз своју државу нација живи. * * Рајетинство, ипак, не умањује величанстао судбинске поезије нашег генијалног гуслара. У његовој поезији историја постаје опет наша. Слепи Вишњић снабдео је добрим, оштрим очним видом дахије кад у тепсији толкују своју грозовиту кончину. Гром загрмз на Светога Саву усред зиме кад му време није. Свети Сава поста радосни Илија громовник наше историје. Глад Вишњићевог физичког слепила и занос слободе читавог мученичког народа учинише да три пута сунце радосно игра на Истоку. Гаврани не лете Мајци Југовића него Кулиновој кади: Рани сина и спремај на војску Србија се умирит не може... По осећању фатума, који хоће да ми опет ступимо на позорницу историјз, и по радости, што игра на нашем Истоку, Филип Вишњић је, крај свих својих демагошких настројености, велика поетска личност. И велика позитивна личност у нашој историји. Није више наш народ у туробији Великог Петка коју је генијално певао косовски истински песник и несрећни господин, него у радости рађања трохватног сунца и васкрса историје. По томе Филип Вишњић ће увек остати једна наша животодавна сила. И Београд, главни југословенски град, учествује у општем одавању пијетета према бесмртнику Филипу Вишњићу .