Општинске новине

ВЕОГРА ДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 125

рада на саставу и на извршењу буџета. Ту су деломично пренете одредбе самога З.оо., да целина Правилника буде очувана, јер ти се прописи ниуколико не појачавају, као и Закона о држ. рачуноводству. Правилник дели расходе, као и код дргкаве, на редовне, нередовне и ванредне. Међутим, нигде није прописана одредба чл. 17 Закона о држ. рачуноводству да се редовне потребе и редовни расходи не могу подмиривати ванредним и нередовним приходима. Та одредба не налази се ни у само|ме З.оо. Шта више, Правилник дели приходе само на редовне и нередовне, а ванредне приходе уопште не познаје, док чл. 16 Зак1 о држ. рач. каже о ванредним пиходима ово: „ванредни су приходи они који се нису могли предвидети или су постали после буџета, или су случајни, или их је изазвала каква нарочита ванредна државна потреба те трају само дотл.е докле и она траје". Према томе примена члана 16 и члана 17 Закона о држ. рачуноводству се код сеоских општина не појављује. Овакво третирање у Правилнику је под утицајем новог Закона о држ. рачуноводству, чије је ступање на снагу требало да буде у овој години. Он дели расходе на редовне, нередовне и инвестиционе, и приходе на редовне и нередовне, према томе да ли потичу из сталних извора или не, (§ 22), док ванредне расходе и ванредне приходе уопште не познаје. Одредбе чл. 17 су потпуно избачене из ! новог Закона о држ. рач. У погледу извршења буџета, прописи накнадних и ванредних кредита поклапају се са прописима Закона о држ. рачуноводству. Тај случај није код преношења кредита (вирманисања) јер, сходно § 100 З.оо., преношење кредита дозвољено је само код позиција исте партије. Како се чл< 11 Правилника одређује да „свака партија садржи расходе једне исте врсте" другим речима, сви лични расходи морају бити груписани у једну партију, материјални редовни у другу, нередовни у трећу и ванредни у четврту, то се вирманисање кредита између њих не може вршити. У З.ог.о. одредба § 120 је допуњена у толико, што се убацила реченица ,,као и о преношењу кредита из једне партије у другу". Иако потреба вирмана код сеоских општина нису од оне важности од које су код градских општина и државе, ипак мислимо да тај начин буџетирања није без значаја. Општине које буду осећале потребу недостатка кредита. у појединој партији мораће се служити једино накнадним или ванредним кредитом, који би се морао или прикривати у облику вирмана између партије, или повећањем самога буџета, што је мање препоручљиво него само вирманисање. Свакако да се ове одредбе Правилника неће појавити у градском правилнику пошто је и сама законска одредба код градских општина потпунија.

Код одредаба о раду при саморле извршењу буџета недостају многи прописи. Мислимо да је сврха самога Правилника била баш најјача, да се само извршење врши правилно. Правилник се у томе ограничио на свега неколико чланова: чл. 25 говори о ангажовању расхода, чл. 27 о ликвидацији докумената и чл. 28 о исплати докумената. Осим ових о томе се говори у чл. 81 о прјавдајућим исправама, чл. 89 о привременим исплатама и чл. 118 о набавкама. Све ово није довољно да се рад, нарочито у сеоским општинама, око правилног извршења буџета, доведе у могућу сагласност са радом државе, и да се створи једна довољна превентивна контрола код извршења буџета. Да се може набавка извршити, што треба да буде прза радња на извршењу буџета, по чл. 26, мора да постоји наредба наредг бодавца, који је, у смислу § 84 З.оо. претседник општине, у колико то право иије пренето на општински одбор 1 . Међутим, Правилник не прописује, кад, и у коме моменту може наредбадовац издати наредбу. У чл. 81 тражи, да се за правдање извршеног расхода докаже, да је за тај издатак у буџету предвиђен и одобрени кредит није исцрпљен. Да ли према томе наредбодавац сме издати наредбу пре него се увери да се прописима чл. 81 удовољило или не сме. Мислимо да не сме, иако то у Правилнику не стоји. Јер одлука наредбодавца повлачи за собом обавезу без обзира да ли је могуће њој удовољити или није, што највише доводи општине до стварања летећих дугова и беспотребних обавеза. Ради тога је и Правилник, како је то и Законом о рачуноводству учињено, требало безусловно посветити пуну пажњу. Чл. 60 Зак. о држ. рачуноводству, који је сада на снази, преписује да ,.ни један издатаК не може бити ангажован, ако нема или нема у довољној мери за њ' потребног одобреног кредита". Закон о држ. рач. од 15 јуна 1934 године, унјоси у томе погледу нов поступак рада, и према § 44 став 2 „расходи по предрачуну расхода државне управе не могу се ангажовати док Министар финансија претходно не одобри наредбодавцу кредит по буџетској партији из које се расходи имају чинити". Свега тога, бар у најмањој мери, нема у Правилнику, што сматрамо да није оправдано. Тачно је да је код сеоских општина поступак рада око извршења не преставља ону потребну предострожност која се појављује код градских општина и државе, али је исто тако тач'но да се баш код сеоских општина појављују најчешће неправилности било у непотпуној примени издадатака, билоупрекорачењу одобрених кредита. Не сме се губити из вида да сеоске општине немају над собом честу и ефикасну контролу свога пословања, и да одобравање завршних рачуна није довољна контрола да се рад у самоме току може исправити.