Општинске новине

Чланци и студије: Душан С. Николај евиВ

Ка новим духовним видицима

Нзегош и Божидар Кнежевић су два велика часа нашег духовног живота, два виса нашега духа. У својој филозофској поезији Нзегош је старозаветник, а Кнежевић, у својој поетској филозофији, новозаветник. Јачи духом, Његош је унутра, у иманентности својој, логичнији од Кнежевића. Писац Реда у историји и Проиорције у историји, Кнежевић беше хаотичан. Његов је хаос жудео ред и пропорцију; Нзегош се, међутим, сналазио у себи. Јасна је мисао старозаветничке поезије Његошеве. Горски Вијенац је наш Стари Завет. Владика Данило је, истина, и идеализован. Нзегов бол мислиоца има доста спољњег ефекта, а овај, више гласни него боловани, бол мислиоца хтео би да се стопи с очајањем националника. Песимизам мислиоца, који зебе од својих мисли, и очајање родољуба, што ће се, доцније, претворити у оптимизам, помешани су тако, и на начин коме често пута не достаје права убедљивост. И Владика Данило је испао, донекле, небулозан. Уметнички, недовољно видљив.*) Осим тога, треба још додати, да је Његошев Данило у једној крупној противречности. Он је у исто време и национални експонент и дигнут над нацијом из које је поникао: он је и народни вођ, који изражава само оно што грудољубива црногорска маса осећа, и нека врста Надчовека, који је и својим духом и својим националним болом потпуно надвисио народ. Ако се то остави на страну, Горски Вијенац је монументална творевина старозаветничког духа. Суморно је то дело као топографија Црне Горе и као Стари Завет. Коло, које треба да је весело, пева како се Бог на Србе разљутио. Јеремијадски рида Данило: „Нада мном је небо затворено Не прима Ми плача ни молитве." Једина радост у тој туробији посних брда и душа које се националном слободом причешћују, то је одмазда и крв коју она задовољно просипа из вратних жила свих злотвора Црне Горе. „Олтар прави на камен крвави."

*) Остале личности у Горском Вијенцу оштријим су длетом исклесане,.

Шта је битност Старога Завета? Јеврејско схватање Бога победило је дуалистички теизам и политеизам, али је јеврејски Бог узео од сатане све његове зле силе. Јеврејски Бог је, могло би се рећи, један јеврејски Ормузд, један Бог јеврејске светлости, који је у службу јеврејском народу ставио све уништавалачке силе Ахримана, Бога мрака. Јеврејски Бог наклоњен је само јеврејском народу. Јеврејски народ је изабран народ, а јеврејски Бог, који је праведан, нема милости за оне који се огреше о јеврејјСтво. Нарочито је гневан на Јевреје који се не држе закона својих отаца. Оне, који окрену своје лице од њега, од јеврејског Бога, казниће он, јеврејски Бог, сурово, физички. Физичку одмазду тражи Јехова и страшан је, неизлечив је његов ударац. Зар свега тога, те старозаветности нема у Горском Вијенцу? И у Горском Вијенцу је црногорско племе, односно наша нација, изабрана. Поред демагогије, која повлачи разлику између потуричке масе и потурчених главара, у томе Његошевом спеву наш Бог хоће да одмазди онима који преврнуше вером и историјом. Слави се физичка одмазда, крваво и строго поништење потурица: оно је служба национално праведноме Богу, врховном, а неумољивом законодавцу наше историје. „Олтар прави на камен крвави". И, као што је старозаветник своме народу дао космички зна)чај|, тако ће се и мислилачки бол песимиста Данила тек преболети у радости истребљења потурица и у победи моралнога, херојскога и мудрога црногорства над свим што је зло, а чиме је националист Његош снабдео потурице више но Турке. Биће збрисане потурице и наш народ је опет одабран народ. Космичка мисао коју је Његош мислио у својој религиозној ловћенској ноћи, домислила се у победи над потурицама. Космички значај наше расе поздравља џефердар Вука Мандушића: дух и сила се стапају! Његош је сили црногорској придао сав морал једнога горштачког племена које се ве-