Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 109

сели што ће његова вера запливати и у !својо| и у крви друге вере. Биће боља која [не потоне! — узвикује Његош, а гавран, пијан од 1 крви, радосно кликће као соко врх голих кршева. Горштачки морал креће силу црногорску, али ни тиме није спасао Његош своје стапање духа и силе, Дух, који се ближи највишем вису, Богу, и сила, која точи људску крв, остају увек два света. Божидар Кнежевић је био мањега ума од РБегоша, али је он, ипак, Ји крај свих својих хаотичности, ову најдубљу мисао јасније мислио од песника Владике Данила и убојите пушке Мандушића Вука... Његош је био сав _у нацији и сав у времену када се нација бранила. Зато он није осетио бол што се диже брат на брата. Старозаветник је викао на Кајина, али је та анатема, изречена над братом који уби невиног брата, прикривала прохтев тога старозаветника да кајински одмазди, унишги све оне Јевреје који се отпаде. Осуђује се грешни Кајин што је послао на онај свет безгрешног 1 Авеља, али јеврејски Бог иска да се један грешан Авељ нештедице сатре, истреби. Веран брдима својим и слави својој, Црногорац је убијао потурицу. Грудољубиви Црногорац не беше рђав као Кајин, али је заборавио истину, да је и рђав Авељ још увек 1 брат. Бол братске истраге није дао Његош, и ако је био генијалан. То, што га се није коснула трагедија братоубилаштва, још јаче подвлачи старозаветност Горскт Вијенца. ГБегош је наш најнационалнији песник, а шегоз Горски Влјенац је, као што рекох, наш Стари Завет. * Божидар Кнежевић је други час нашега духовног живота, други вис нашега духа. На жалост, он није успео да своју филозофију спасе од нереда и непропорција. Растрзана је и разбијена његова филозофија. ГБегова намера, да измири принципе природних наука, оне принципе, који су данас или оборени или доживели модификације, са својим духовним аристократизмом; тај његов смели потхват потпуно је промашио. Није Кнежевић растумачио законе историјскога процеса, а његови велики људи су врло много нејасни. Да ли су Кнежевићеви појединци горостасни по томе што својим умом схватају законе које је један Бог прописао васиони, а чије је извршење једна правда над правдама? Да ли је велики човек онај који шири топлоту, иако је само њему хладно? Та хладноћа имала би нечег заједничког с оном реченицом Његошевом, да од мисли зебе. Ако је Кнежевићев одабрани човек један умник који схвата Бога и види где Бог крупним корацима корача историјском позорницом, онда нам није још објашњено откуд да тај умник буде и меланхолично резигниран. Још нам је мање разумљиво кад Кнежевић пи-

ше да тај велики човек, који је и највиша и супериорно хладна интелигенција и резигнација, уједно љуто пати живот. Резигнација' је нарочито душевно стање: резигнација није преболела животне болове, али је успела да они умину. И код Кнежевића је велики човек час победио анималност, а час је то једно биће које је такође у основи бестијално. Племенитост и хуманост су — како он каже у (својим Принципима историје, најдоцнији, најтањи, и најплићи слој људске душе. На једном другом месту вели, да су сви људи, и ^елики и ниски, једнаки ако су гледани с Божје висине. По томе би изгледало да су велики људи у основи анимални, само на површини хумани а, због тога, противречни аристократизам Кнежевићев је морао довести до нејасности: маса је код њега и нешто што остајв увек доле и нешто што се у историјској еволуцији уздиже... Па, ипак, поред свега тога, Кнежевићев хаос је хаос који није без грандиозности. То је хаос човека за кога мишљење беше дисање духа, а чију су осетљивост рређале, отровно уједале ругобе материје и свакидашњице, провођене махом у малим срединама, по паланкама, где већину сачињавају малоумни саможивци. То су они које је узела под своје тупа леност духа, абулија. о чијој одвратности тако зналачки пише спиритуални Рише у својим физиолошким студијама и, у последње време, енглески романописац Кронин. Оно што нас у овоме тренутку занима, то је да је Кнежевићева филозофија наш нови Завет. ГБегош је најнационалнији наш песник; Кнежевић најкосмополитскији наш мислилац. Ол, уопште, нигде и не спомиње ни нашу ни словенску историју. „Расе, племена, народи, само су извесне разне боје једне исте ствари човека" — каже овај интернационалист. Интернационализам Кнежевићев није једини новозаветни момент његове филозофије. Кнежевић сматра да су племенитост и милосрђе највиши ступњи људске душе, а Нови Завет је милосрђе прогласио врлином над врлинама. И Нушићева концепција Ива од Семберије, чија крв је текла жилама Божидара Кнежевића, могла би бити донехле оправдана.*) Ин-

*) Узгред буди речено, Нушићев комад је, психолошки и уметнички, ипак, неодржив. Иво одСемберије, прожет милосрђем према робљу, све прилаже. Пошто пото хоће Иво да те робове несрећне спасе. Сценски добра и са извесним смислом за градацију, ова игра, ипак, претставља Ива као човека коме потпуно не достаје оно што би га уздигло до трагичног јунака. Шта више, приносећи, ради откупа робља, све на жртву, па чак и оно што чини садржај нације, у име које и врши тај откуп, Иво је испао пасивник чије милосрђе вређа и понос нације и достојанство људско. Ја ценим талент Бранислава Нушића и не мислим да оспоравам његове заслуге, али би Иво од Семберије у његовом комаду био трагични јунак, да се — кад је већ приложио и оно што није