Општинске новине

Стр. 146

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

расправе питање признања ранијих година аа пензију, они могу бити, на жалост, отпуштени и без пензије и без отпремнине, Ипак, код решавања овога конкретног случаја остало је једно питање нерасветљено. Тиче се става § 161. У ставу 2 рвог параграфа говори се о праву на отпремиину, а у ставу 3 се дословце вели: „ови прописи (т.ј:. прописи о праву на отпремнину) важе само приликом доношења одлука по § 159. Надаље и за овакве служенике важе у свему про-' писи главе VI." Изгледа, а тако су редактори овог прописа и мислили, да се право ,на отпремнину призна;е само оним службзницима, који буду отпуштени прилихом доношења одлука по § 159, због тога што немају потребне квалификације, ако су по дотадашњим прописима уживали сталност у градској служби. Претпостављало се, приликом редиговања овог прописа, да ће уредба из § 159 упоређење звања градских службеника са звањима и положајима државних службеника извршити првенствено према квалификацијама, тако да ће се већ тада њихов распоред ,према томе извршити. То значи да би тада имала престати служба свима онима, који са новим положајем, добивеним према његовим квалификацијама не би били задовољни. једино у том слуају призршје се право на отпремнину. После тога, важе прописи главе VI, т.ј. да службенику служба може престати по слободној оцени надлежног градског органа (§ 104 Зак 1 . о град. општинама и тач. 16 § 104 у вези са § 110 ЗакОна о чиновн'ицима) без икаквог права на отпремнину, јер то право не признаје ни Закон о чиновницима у таквим случајевима. У одлуци Министра унутрашњих послова истакнуто је да је, као услов на право на отпремнину потребно да је одлука о отпусту донета приликом примене §

159. Међутим, преко овога навода. Државни савет је прешао ћутке, тако да је ово питање ји даље остало отворено. Савез градова Краљевине Југославије у последњој својој резолуцији донетој од стране Конгреса градова на Сушаку пледира поред осталога и за измену прописа чију прим^ену у пракси смо овде изложили. Изгледа нам да је захтев Савеза градова потпуно оправдан, јер ови прописи не само што тешко погађају градске службенике, већ нису ни у интересу самих градова, нити такве прописе захтевају државни интереси. Што се тиче службеника града Београда, изгледа да Државни савет није узимао у оцену питање, да ли је Суд општине беогр|адске могао више пута продужавати рок за доношење одлуке о сталности, иако је то вр (л01 важно за доношење закључка да ли су градски службеници имали сталност или не. По ставу 2 чл. 65 Статута општине града Бео» града рок за стицање сталности ,,може бити продужен специјалном одлуком Суда одобреном од Министра унутрашњих дела," Дакле, овде је реч о једној специјалној одлуци, а не о низу одлука. Осим тога овде се каже да јтај рок може бити продужен, а не продужаван. Ми бисмо стога били за такво тумачење ове одредбе, да је по њој рок могао бити само једанпут продужен, односно да је ово овлашћење могло бити само једновд искоришћено;. Када је то право једном већ било комулирано, онда је престала да важи и ова одредба, односно овлашћење у њој садржано. Ако би се ова одредба овако схватила, онда би службеници који су имали преко пет година службе у Општини града Београда на дан ступања на снагу Закона о град, општинама имали сталност у градској служби, па би према томе имали право и на отпремнину.