Општинске новине

Стр. 198

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Међутим, никакав финансиски страх не треба да мучи градске опгцтине због издржавања ових недужних грађана. Ма колико да наш социјални прогрес не иде онако брзо као што би се желело, он ипак неуморно хрли напред, и оне, који не верују у шега, оставља прегажене у прашини, да се гуше у својим последњим илузијама. Десет година за данашњу еволуцију — то су сто година за предратну! Неће проћи дуго, и Законом се мора решити питање општег социјалног осигурања. Ново социјално законодавство имаће да обухвати све радне слојеве, па ће, природно, обухватити и ове неквалификоване и од досадашњег радничког осигурања изузете;радне масе, које градови привлаче својом привредном гравитационом снагом. У стварању финансиских ефеката за једно планско и озбиљно опште социјално осигурање узеће учешћа и држава, и бановина, и послодавци, и раднички уреди, па ; и градске општине... А дотле социјална правда захтева да релативно малобројни случајеви неизбежне помоћи падну на градске општине, у чијим градовима ти исти радници стварају читаву деценију економске вредности! Поједини градови и сами стоје на овоме социјално правичнијем гледишту. Тако град Бања Лука у одговору, послатом нам на анкету Савеза градова, подвлачи: „Усвајамо ст. 4 § 13 у целости, јер за 10 година сваки становник допринеће својим радом толико општини да оправдава тим своје чланство, па макар и пао на терет општине. Свакако је то моралнија установа него она: да га исцрпљена поврати његовој ранијој општини." Кад се проблем овако постави, посматра и реши, онда ће се избећи све оне ружне појаве, које се најчешће срећу у Београду, Загребу, Љубљани, и бановинским градовима где полицијске власти читаве масе неупослених радника, брутално протерују у место њиховог рођења, са којим у већини случај;ева они никакве стварне везе немају! Као да неквалификоване сеоск'е мас.е у време кризе рада, могу лакше и брже да нађу посла у своме родноме селу, него у привредним стожерима и бановинским центрима. Уместо да се надлежне социјалне и државне институције старају о запославању и издржавању неупослених радних маса — њихово протеривање из једног града у други постала је једна општа мера јавне безбедности... Град Нови Сад ставио је потпуно умесну примедбу на § 14 који говори о споровима о чланству једног лица између града и које друге општине у бановини. Општина Новог Сада тражи да се накнадно законом нормира, ко регулисава такве спорове између градова и општина који се не налазе у истој Бановини. То се мора допуном § 14 препустити или заједничкој одлуци банова односних бановина и-

ли одлуци министра унутр. послова, са правом жалбе Државном савету на исту. Остали прописи о члановима и становницима града могли би у главном остати у садашњој стилизацији. Сада да пређемо на III законску главу — о организацији... § 21 важећег Закона о градским општинама гласи: „Органи градске општине су градско веће и претседник Градске општине." Спроводећи доследно монократско начело, закон је претседнику градске општине дао главну управну и егзекутивну моћ, коју је имао цео општински суд према ранијем демократском принципу у колегијалном одлучивању претседника и његових потпретседника. Савез градова налази да ради комплетирања општинске управе и ради стварања свих неопходних услова за њен успешни рад, треба допустити законом установљење двају потпретседника и једног помоћника претседника, који би био стручњак и на коме би лежала стручна дирекција свих комуналних послова, дакле нешто слично оном што је био државни потсекретар у државној управи или магистратски директор у загребачкој, љубљанској и другим неким старим општинамаа са широким аутономним уређењем магистратског облика. Врло је умесан захтев да се установи положај стручног помоћника претседниковог, који би давао целокупну стручну директиву општинској комуналној политици и руководио комуналном администрацијом градске општине. Док би потпретседници били политички претставници града, дотле би тај помоћник претседника имао бити из редова познатих комуналних теоретичара и практичних радника, чије би дуже служење у општини обезбеђивало потребан континуитет рада општинске управе, разуме се уколико он не би био у сукобу са извођењем нове комуналне политике. Таквог генералног директора има већина градских општина на западу, које у многоме имају да захвале њима за велики полет општинских послова у њиховој комуналној заједници, Усвајање туђих узора само је онда штетно кад се усваја нешто што не одговара потребама и духу нашега народа и његове демократске самоуправе. А усвајањем овога предлога Савеза градова, кога ћемо текстуелно навести при анализи § 87 Закона о градским општинама, напредно је и корисно. Кад у малим сеоским општинама, поред претседника, могу да буду два и више кметова, односно сада бележника и деловођа, какав разлог, финансиски, пословни или политички, може да спречава дахе не установи код градских општина, нарочито већих, још и два потпретседника и овај административно-стручни помоћник претседника или, да га тако назовемо, генерални директор општине.