Општинске новине

Позоришна кроника;

Пародно позориште

ШЕКСПИРОВ „КОРИОЛАН" Премијера „Кориолана" донела нам је једну од најсјајнијих претстааа и једно од најсвечанијих вечери ове позоришве оезоне која је већ нешто раније, са такође одлично — гкивописно и богато —• постављеним „Руј Блазом" Виктора Ига, ушла, под најбољим ауспицијама, у знак више, стилске, историјске драме. Шекспира ;већ од дужег јвремева нисмо имали прилике да видимо на нашој позорници — и стога је ова његова величанствена римска трагедија, која својим вечитим проблемом так<о чудно дубоко и узбудљиво засеца још и у нашу актуелност, дочекана са удвострученим интересов&њем. Претстава „Кориолана" одговорила је у пуној мери том очекивању, пруживши једну реализацију дела, у којој је ово — као и уопште дух највишег песника — дошло до изванредно снажног и жарког израза. Кобна, самртна борба између херојског, надчовечног, али охолог патриција и огорченог, револуционарног плебејства дата је са силовитим драмским замахом и неодољивом убедљивошћу. Редитељ, г. Хецл решио је свој задатак некако музички, оркестрално и полифонијски, постављајући, сасвим правилно, као идејну и сценску базу или атмосферу комада, једну плаху, урнебесну масу која у дивљем тумулту куља, таласа по форуму, јури горе, доле по мермерним степеницама и терасама, око монументалних, пластично израђених белих стубова, славолуШ и ростра (дело г. Ст. Беложанског) — и из које се онда тиме ефектније издижу јаче осветљене фигуре солиста-јунака, нарочито оног главног, најсјајнијег што има, најзад, трагично да потоне у тој стихијској, бури народног гнева, металног звекета и трештећих фанфара. Једна не само необично сликовита, бојадисана и динамичка, већ и веома смислена режија: она је изведена, развијена, логично до краја, из оштро уочене и дубоко проживљене основне идеје комада као што се из једног јединог језгровитог музичког „лајтмотива" изграђује читава једна соната. После „Танхајзера" и „Хофманових прича", г. Хецл ое сада са својим „Кориоланом", оверио коначно као један редитељ великог формата. Наравно да су га при томе најефикасније помагали и претстајвјљачи који су дали један угледан низ успелих, одличних, а понекад и сасв'им сјајних креација. На првом месту, разуме се, треба ту истаћи носиоца насловне улоге, г. Никаче!в,ића чији је Кориолан, у игри као и у Дикцији, а нарочито у појави — један Торвалдзенов Ахил у кратком набраном хитону, сребрном оклопу и цакластом античком шлему — имао

неког дивног опоро-младалачког замаха и херојског блеска. Један глумац створен за јуначке роле. Г. Златковић, у упечатљивој карактерној маски и китњастој пурпурној тоги старог политичара и епикурејца Мененија Агрипе, развио је једну богату и праскаву скалу свог зрелог и зналачког уметништва. Г. г. Живановић и Н. Поповић, као народни трибуни, дали су две оштро диференциране демагошке фигуре пуне необузданог бунтовничког жара, а г. г. М. Милошевић и Новаковић, као конзули, два отмено, готово и помало прециозно стилизована патрицијска типа. Ауфидије г. Гошића, варварски достојанствен и мрачан у појави као и у игри, отелотворио је ефектно противника и — коб Кориолана. У мајсторски диригованим масама грађана импозантно су фигурирали и глумци од јачине једног Раденковића, Старчића, П. Петровића, Н. Јовановића и др. У комичној сцени пред Ауфидијевим дворцем одликовали су се г. г. М. Маринковић, Васић, Величковић и г-ђа Л. Петровић. Прве женске улоге: горда, херојска Волумнија г-ђе Марковац, нежна и суморна Виргилија г-ђе Прггарц и грациозна Валерија г-ђе М. Поповић биле су такође на висини. „Кориолан" је пожњео један велик и заслужен успех — који је важан већ и стога што је поново оживео у последње доба нешто клонуло интересовање нашч? публиве за Шекспира. У громким и неокончаним аплаузима што су пропраћали и завршили премијеру, одјек]ивала је канда и захвалност за ту срећну „рестаурацију". ,,СИЛЕ" ДРАМА ОД Г-ЦЕ М. ДИНИЋ ПО РОМАНУ „ПОКОШЕНО ПОЉЕ" ОД БРАНИМИРА ЋОСИЋА Толико често расправљано (и, наравно, никад позитивно не решено) питање: да ли ое може добро дратизовати један роман и да ли то уопште вреди и покушавати? — са обзиром на мршаве полууспехе, а понекад и пуне неуспехе који су тим путем постигнути чак и делима једног Балзака, Достојевског или Толстоја (свакако, могла би ое ту навести, као противаргумент, сјајна позоришна каријера „Даме с камелијама") — то питање добило је недавно поновне актуалности. Повод за то био би овај пут један оригивалан комад: драма „Силе" коју је израдила г-ца М. Димић по другом делу романа „Покошено поље" од пок. Бранимира Ћосића (премијера 5. III). Дакле, један комад са извесним специјалним обележјем: дело једног прерано преминулог даровитог младог писца које је пијетет изнео на позорницу, Са обзиром на ту околност,