Општинске новине

Стр. 312

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Ааи у тој млакој, конвенционалној атмосфери креће се један чудан, немиран, психолошки необично интересантан јунак који указује већ на дубље песничке; и човечанске доживљаје. Лавдан се није аадржао искључиво на Дими сину и у оном готово неминовном „дискретном" салону старије француске друштвене комедије, већ је примио плодних потстрема и од извесних својих великих сувременика, на пр. од Хијсмана, Вајлда и Ибзена. То се опажа јасно баш на оној тамно-бл!ештавој, трагичној фигури шеговог јунака чији префињени и морбидни естетизам долази канда од Дезесента, а дрски цинизам и неодољива монденска елегенција од лорд Анри Вотна, док му је болест иста као и у оног несрећног Освалда у „Аветима". Његова је трагика у томе што, несвестан свога стања, иако таког рећи већ од почетка жигосан страшним знамењем смрти, он махнито наставља, тера даље, све до свог коначног физичког слома, своје развратничко пировање које, на тај начин, постаје стварно једна језовита „игра. смрти' — (Запсе тасађге. То онда избија опет и онај добри стари моралистички момент Диме сина и целе оне школе: грешник испашта, плаћа својом свирепом физичком патњом и смрћу за свој цинизам, атеизам и неморал —, а добри и честити људи: н>егов благородни ванбрачни син, његова тешко увређена бивша жена и

њена паметна и племенита пријатељица неговаће га до краја са хришћанским милосрђем и пожртвовањем. Парализа као казна Божија и опомена на добро морално поведедае. Крај свих тих својих временски условљених наИвнјости и рогобатности, „Маркиз Приола" је, шдаављамо, један комад од вредности, а његов јунак једна сјајна улога — коју су стога радо и са ефектом играли многи одлични и славни карактерни глумци. Г. Драгутиновић пошао је за тим примером и дао је тако једну од својих најјачих и најзрелијих креација. Његов Приола, непогрешно, аристократски отмен у појави и држању, блештав у дикцији и неодољив у љубавним, заводничким сценама, био је дубоко човечан и потресан у трагичним призорима, нарочито, у оном последњем, најсвирепијем. Један низ најодабранијих партнера — г-ђе Дугалић, Ризнић, Прегзрц, са г-ђом М. Поповић као (одиста, дражесном) „компарзом", и г. г. М. Милошевић, Б. Николић, Дрнић, Н. Јовановић и др. — у оквирио је достојио ту одличну јубиларну креацију Драгутиновићеву — коју, свакако, вреди видети и независно од јубилеја. Тодор Манојловић