Општинске новине

6ЕОГРАДСКЕ НОБИНЕ

Стр. 209

јаву „која је штетна по важне опште државне интересе". Питање, која је изјава „штетна по важне опште државне интересе", цени слободно управна власт, јер та њена оцена није подвргнута контроли управнога суда. Одлуку о разрешењу због оваквих изјава доноси бан, односно по Закону о градским општинама Министар унутрашњих послова, а противу одлуке Министрове искључена је тужба Државном савету. Истина закон каже да је противу министоове одлуке искључен правни лек, па је у пр.акси бпло спорно, да ли се ту мисли на жалбу вишој управној власти, пошто Закон о општем управном поступку строго дели правни лек од тужбе. Под пр.авним леком овај закон подразумева једино жалбу вишој управној власти. Ипак, ми држимо да је таква сумња била овде потпуно неоправдана. Изнад Министра нем,а више управне инстанције, и када Закон каже да противу његовог акта нема правног лека, онда је јасно да се ту хоће искључити тужба Државном савету. Другачије би било, када би ту био у питању акт ниже управне власти. Али би и тада тужба била искључена, иако би она по интерпретацији законскога текста била допуштена. Питање штетности изјаве по важне државне интересе препуштено је слободној оцени управне власти, а такви акти већ по Закону о Државном савету и управним судовима не подлеже управносудској контроли (Чл. 19 тач. 3. З.д.с.у.с.): Из саме стилизације законских текстова који говоре о штетности изјава органа општине по важне државне интересе проистиче то право слободне оценв управне власти. Овакво посматрање заступа у свему и Државни савет у својој пресуди од 14 јануара 1936 године бр. 34199/35. „Оспореном одлуком одбачена је жалба тужиочева противу решења Бана моравске бановине... којим је на основу § 130 3. о. тужилац разрешен од дужности претседника општине П. По наведеном пропису надзорна власт ће задржати од извршења решења и изјаве општинског одбора ... која су штетна по важне државне интересе... Бан може због овакве изјаве разрешити дотичног општинског органа, противу чије одлуке има места жалби Министру унутрашњих послова. Противу одлуке Министрове нема даљег правног лека. То значи да је тим прописом дато бану право слободне оцене да у таквом случају разреши од дужности општинског органа, кад закон у овој одредби каже: „...може... разрешити", а тиме и Министру унутрашњих послова кад наређује да противу његове одлуке о томе „нема даљег правног лека". Другим речима, надлежна управна власт по слободној оцени може, у случајевима предвиђеним у § 130, разрешити од дужности дотадањег општинског органа. Поред тога, под изразом „нема даљег правног лека" мислило се овде да нема места тужби Државном савету,

јер је Министарстзо унутрашњих послова задња управна инстанција ...па се у овом изразу није могло мислити на неку вишу управну власт изнад Министрове, пошто такве управне власти нема... већ се ту мислило само на тужбу Државном савету. По томе пропису, дакле, надлежна управна власт има слободну оцену, па је тај пропис, уколико наређује да противу одлуке Министрове нема даљег правног лека, сасвим у сагласности са чл. 19 тач. 3. Закона о Државном савегу и управним судовима, јер и по тој одредби нема места жалби Државном савету у стварима у којима управна власт има ,слободну оцену..." Али, иако закон допушта управној власти слободу оцене, да ли ће у оваквим случајевима разрешити општинског органа који је дао изјаву по важне опште државне интересе, то не значи да упрвна власт може у свако доба, кадгод јој се то прохте, разрешити неког општинског органа из било којих разлога, заснивајући тај свпј поступак на § 130 3. о. Када је први случај примене овога параграфа по жалби дошао на ре:павање, Министарство унутрашњих послова сасвим је правилно заузело гледиште, да разрешељу мора претходити изјава која је штетна по важне опште државне интересе и да та изјава мора због тога бити претходно задржана од извршења. Тек када је таква изјава задржана од извршења, може се применити мера разрешења онога органа, који је ту изјаву дао. Мора се дакле претходно расправити питање да ли је та изјава штетна по важне опште државне интересе и тек када и Министар унутрашњих послова потврди такву констатацију, онда може доћи разрешење. Таква интерпретација несумњиво проистиче и из граматичког и логичког тумачења реченице која следује реченици о задржавању од извршења ових изјава, а која почиње речима „Због оваквих изјава", т.ј. оних за које је дефинитивно константовано да су противне важним општим државним интересима. Но када су расписани избори од 5 маја прошле године за Народну скупштину напуштено је ово гледиште, које смо напред изложили. Из политичких разлога, без икаквог стварног повода, разрешазани су претседници општина, чланови општинских управа, поједини одборници и цели одбори. У одлукама о разрешењу власт се позива само на § 130 Закона о општинама не наводећи никакве стварне разлоге за разрешење. Једна таква одлука нападнута је пред Државним саветом, и у пресуди коју смо горе цигирали Државни савет, пошто је претходно расправио питање допуштености тужбе у начелу, наставља: „Али да ли је управна власт своју слободну оцену употребила у границама датог јој овлашћења, надлежан је да цени Државни савет као врховни управни суд према изречном наређењу чл. 19 тач. 3 Зак. о Држ. савету и управним су-